Dijabetes kod dece

• Pa kako se stiže do dijagnoze

Najčešće se šećerna bolest kod mlađe dece dijagnostikuje na jedan od sledeća tri načina, pri čemu se uvek nađe znalajno povišena vrednost šećera u krvi (ali su ti i drugi laboratorijski pokazatelji):

Prvi je slučajno – to znači da se zbog nekog drugog problema proveri i šećer u krvi pa se nađu povišene vrednosti.
Drugi je kada pedijatar posumnja na dijabetes na osnovu tegoba koje dete ima.
Treći, nažalost ne tako redak način, je zapuštena šećerna bolest kada deca stižu kao hitni slučajevi u veoma teškom stanju – iscrpljena i dehidrirana. Ovo je jedna od težih komplikacija (o čemu će nešto kasnije biti reči).

• Da li se dijagnoza postavlja na osnovu jednog pregleda krvi

Naravno da ne!

Uvek se uradi kontrola vrednosti šećera u krvi, i to „na prazan stomak“. Radi se i pregled mokraće, kao i drugi laboratorijski parmetri koji nesumnjivo potvrđuju dijagnozu. Kada se na dijabetes posumnja, put do povrde dijagnoze je brz i pouzdan.

• Kako se leči

Kada se govori o dijabetesu tip I, jedini pravi lek je insulin! Zato se ovaj tip šećerne bolesti i naziva insulin-zavisni dijabetes!

Jednostavno, nema drugog načina. Žalosna je istina da brojni „stručnjaci“ iz redova nadrilekara preporučuju razne „terapije“ za dijebtičnu decu, koje su potpuno neefikasne i samo odlažu neizbežnu insulinoterapiju. Postoji mnogo vrsta insulina, prvo su korišćeni svinjski i goveđi insulini, ali se danas koriste daleko čistiji insulini dibijeni najsavremenijim farmako-tehnološkim postupcima. Ovi se insulini zovu i humani jer su praktično isti kao i „prirodni“ insulin iz organizma.
U odnosu na brzinu i trajanje dejstva, insulini se dele na brzodelujuće (ali kraćeg dejstva) u dugodelujuće (koji počinju da deluju kasnije ali dejstvo traje duže).

 Kako se daje insulin

Insulin je jedan protein, a svi proteini, kada se unesu preko usta u želudac i creva, se svare – rasture se potpuno. Zato je NEMOGUĆE davanje insulina na usta, već je jedini mogući način ubrizgavanje leka u potkožno tkivo. Za ovo se koriste posebno dizajnirane „iglice“ koje su veoma tanke i bol prilikom davanja insulina je sveden na najmanju moguću meru.

Naravno, postoje aplikatori insulina („penkala“ i sl.) koji „automatski“ ubrizgavaju odgovarajuću količinu leka.

 Koliko često treba davati insulin

Standardno doziranje insulina podrazumeva dve dnevne aplikacije insulina. Jutarnja i večernja doza mora da omogući dobru regulaciju nivoa šećera u krvi. Nažalost to nije lako jer je dečji organizam veoma burna „metabolička“ sredina gde su promene koncetracije šećera u krvi česte. Zato je veoma teško, sa dve doze insulina, regulisati glikemiju (stručni naziv za koncetraciju šećera u krvi). Zato savremeni protokoli davanja insulina kod dece podrazumevaju četiri dnevne doze. Pokazalo se da je ovako lakše regulisati glikemiju kod dece, ali je potrebno više puta i kontrtolisati nivo šećera u krvi.

 Kako se dozira insulin

Doziranje insulina kod dece je prava mala „medicinska umetnost“. Dozu insulina i vrstu leka određuje isključivo specijalista pedijatar – endokrinolog. Naravno, roditelji prolaze posebnu obuku za davanje insulina, a važan deo obuke je i upoznavanje sa aparatima za merenjje šećera u krvi. To su jednostavni merači koji precizno mere glikemiju „iz prsta“ (preciznije rečeno iz kapilarne krvi).
Nivo šećera u krvi (glikemija) u određenim delovima dana je glavni regulator doze insulina. Zato se roditelji, uz konsultaciju sa doktorom, brzo nauče da modifikuju doze insulina u odnosu na vrednosti šećera. O doziranju insulina i „cakama“ za odabir vrste insulina u određeno vreme može se napisati knjiga, ali je dovoljno reći da se sve to lepo uhoda za relativno kratko vreme.

• Koje su komplikacije šećerne bolesti

Ako se ne otkrije na vreme, ili ako se ne leči kako treba, komplikaciju su veoma česte i potencijalno opasne. Delimo ih u dve velike grupe: akutne i hronične.

 Akutne komplikacije dijabetesa su vezane za poremećaje u organizmu koji se dešavaju kao posledica prekomerne količine šećera u krvi. One nastaju posle nekoliko dana (do par nedelja) od povećanja šećera. Nema smisla da ulazimo u detalje (koje teško razumeju i lekari koji se ne bave ovim problemom) ali ako ovo traje dugo dolazi do burnih simptoma koji se kod manje dece manifestuju povraćanjem, odbijanje obroka, uznemirenošću, veći se žale na bolove u trbuhu, a potom dolazi do pogoršanja „opšteg stanja“ deteta sa obamrlošću i potpunom neaktivnošču. Ovo stanje se stručno naziva ketoacidoza i zahteva hitno lečenje u bolničkim uslovima. Ako se ne započne terapija detetovo stanje se brzo pogoršava i nastaje dijabetina koma – veoma teško stanje koje ugrožava život deteta. Srećom, ove komplikacije se dešavaju veoma retko.

 Hronične komplikacije nastaju posle mnogo godina bolovanja, naročito ako se šećer ne reguliše dobro. Dugotrajno povećanje šećera u krvi donosu brojne teškoće, ali je koren većine problema propadanje malih krvnih sudova (kapilara) koji najviše stradaju od šećera. Ne ulazeći u detalje, treba znati da se menja struktura krvnih sudova tako da se protok krvi kroz njih smanjuje pa tkiva i organi dobijaju manje potrebnih materija, pre svega kiseonika. Zato dolazi do pogoršanja funkcije kardiovaskularnog sistema, nerava, bubrega, oka… Suština komplikacija neregulisanog dijebetesa na duge staze se može opisati izrazom „tihi ubica“. Pacijenti nemaju posebne tegobe sve dok funkcija pojedinih organa drastično ne oslabi. Ogroman broj naučnih ispitivanja je potvrdio jasnu vezu između loše regulacije šećera i kasnih komplikacija. Zato je od presudnog značaj da nivo šećera u krvi bude što približniji normalnim vrednostima – to je najbolji način sprečavanja (prevencije) komplikacija šećerne bolesti.