Dojite, iako vaša beba ume da kaže „Daj mama siku“

Foto: Flickr

Dojenje je snažna veza između mame i deteta koju je teško prekinuti.

Ja se sirota pravdam da ne mogu, još mi je mali da ga tako uznemirim, šta ću ako se zaplače. Kad još malo poraste, onda ću moći lepo da mu objasnim, pa će sam prestati.

Put dojenja je truckav, retko kad ide sve glatko. Mučila sam se u početku sa prvim detetom dok se nismo uhodali i ja i on, a sad se natežem sa drugim kad treba da prestane. I pored tih sitnih peripetija, zahvaljujem Bogu što sam imala sreću da dojim obojicu mališana.

Međutim, noćno dojenje donosi veliku iscrpljenost. Jasno mi je da moram da prekinem. Doktorica mi daje savet: ‘Dojite ga još, šta fali? Pa i ja sam moje do druge godine.’ U mislima joj odgovaram: -“Fali mami i detetu san, eto šta fali. Fali da se noću lepo naspavamo, da se ne budi često tražeći mlečnu uspavanku i da bolje jede čvrstu hranu. Fali i mom starijem sinu odmornija mama koja bi mogla da isprati njegovu sve razigraniju energiju. Eto, toliko fali.” Da ne pričam o obavezama na poslu i kod kuće. Naravno, ovaj monolog ostaje neizrečen, na vrhu jezika. Umesto toga smeškam se i klimam glavom.

Tako vreme prolazi, u susret nam leti i ta druga godina, ali dojenju se kraj ne nazire. Scenario je svaki dan isti: po povratku sa posla dočekuje me vesela cika  i odmah potom upit ‘Daj mama kikim’. Udruženim snagama sa starijim trogodišnjakom ubeđujem mlađeg da je veliki da bi sikio, ali on nam sve glasnijim plačom uzvraća da mu se ne dopada takav odgovor.

Kraj ima dva moguća rešenja zavisno od količine energije koju imam:

1. Kapituliram, pa mu udovoljim. Mlađi je srećan, stariji negoduje – hoće da se odmah igram sa njim.
2. Idemo odmah napolje, pa kroz igru uspevam da mu skrenem pažnju i izbegnem bar taj popodnevni podoj.

Gospodin muž vidi koliko sam umorna i reši da preseče situaciju kad već ja nisam u stanju. “Nema više dojenja, vreme ti je da prekineš. Vidiš da se samo zaigrava.” Mene štrecne ta pomisao. Kako nema dojenja, pa dojim već tri godine. Jedino sam pauzirala tokom druge trudnoće. Shvatim da je moje majčinsko srce najveća prepreka odvikavanju od dojenja, jer ja u stvari ne želim da prestanem.

Toliko sam navikla da imam bebe u kući, da mi je teško da prihvatim da moja deca odrastaju i da je njihova svakodnevnica sve više ispunjena drugim stvarima i ljudima i da su sve nezavisniji od mene. Dojenje mi je još jedina veza sa tom bebom koja je tako brzo porasla. Nisam stigla da izljubim te medene obraščiće koliko sam želela, a oni su već izgubili bebeću bucmastost. Nisam stigla da se izigram sa tim ljupkim prstićima, u treptaju oka su naučili sami da drže kašiku i da sklapaju kockice. Nisam stigla da zagolicam ta mala stopala, a već su trčala ka novim uzbudljivim avanturama.

Razum mi kaže da su deca živa i zdrava i da ne patetišem, već da uradim ono što moram. Srce se buni, otežalo je pod teretom suza koje prete da će se izliti svakog časa i razmrljati ispisana slova. Još jednom pregledam listu za i protiv. Čitam činjenice koje savremena medicina navodi u korist produženog dojenja. Malo me pokolebaju. Ipak, način života koji pojedinac vodi utiče i na proces donošenja odluka. Svaka porodica je organizam za sebe. Nije isto da li je mama zaposlena ili ne, da li porodica ima jedno ili više dece, koji očekuju i imaju pravo da im se svima podjednako posvetiš, da li je razlika između dece manja ili veća…

Bliži se vreme kada ću morati da stavim tačku na jedan divan i istovremeno iscrpljujući životni period. Ostaće utkan u mojim uspomenama, koje će mi grejati srce dok god kuca. Ne mili mi se još da prekidam , bez obzira na sve. Kao i sve lepe stvari, želim da traje bar još malo duže.

Mommy hasn’t got a clue