Foto: Flickr
Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom. Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate one koji će podržati vaša pozitivna uverenja o vaspitanju.
Mit: Dovoljno je jednom da kažem!
Naprotiv! POTREBNO je da se detetu stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da nauči. Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, dete ima kratkoročno pamćenje, a deo mozga zadužen za logičko razmišljanje i povezivanje situacije sa posledicom, razvija se tek oko pete godine. To znači da, ako detetu od dve godine, kažemo – „Ne smeš da diraš to!“ ili „Ne smeš tako da se ponašaš!“, ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će vrlo brzo zaboraviti. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete i dalje to nešto radi namerno ili iz inata. Ali, na sreću to nije istina. Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na „rešavanje“ problema zabranom, kaznom, sputavanjem. Dakle, rešenje za ovaj mit je razumevanje procesa učenja, strpljenje i ponavljanje.
Mit: Ma, znaš ti šta treba (nego nećeš)!
Ovaj mit često se „zakači“ i nadoveže na prethodni, upravo zbog toga što roditelji ne žele da ponove detetu nešto „po stoti put“, misleći da tako postaju popustljivi. Kada kažemo – „Znaš ti šta treba“, mi ustvari kažemo „Znaš ti šta ja mislim“, tačnije, pretpostavljamo da dete može da nam ČITA MISLI. Ovo je veoma nezahvalna pretpostavka koja podjednako opterećuje i roditelje i dete. Naime, dete pokušava da „protumači“ ove reči iz svog ugla gledanja, ima ispred sebe roditelja koji se ljuti, pokušava da mu udovolji, ali jednostavno ne uspeva. Sa druge strane, roditelj se bori sa osećajem neverice, pa i razočarenja (zašto me ne sluša, a sto puta sam mu rekao), posumnja u svoju ulogu (gde sam pogrešio?), oseća se bespomoćno, i ako se situacija nastavi ulazi u stanje stresa i neadekvatne reakcije. Kako ovo rešiti? Jednostavno tako što ćete umesto mita, reći detetu šta tačno želite da uradi. Na primer, ako želite da dete posle igre skloni igračke (ili sredi sobu), umesto – Znaš ti šta treba!, recite – Kada završiš sa igrom, skloni igračke. Ako je dete mlađe, ponudite pomoć i pokažite kako i gde da ih skloni. Sada ćete pomisliti – Pa neću valjda da popustim i sklanjam umesto njega. Odustanite od ovakvog razmišljanja, jer vam ne koristi.
Kada razumete da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete kako se nešto radi i to više puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom.
Mit: Moram biti strog, da bih bio autoritet i da bi me dete slušalo!
Ne! Strogost ne garantuje poslušnost. Potrebno je da budete puni ljubavi i podrške i dete će vas i te kako slušati i poštovati. Autoritet se uspostavlja doslednošću, podrškom deteta u procesu učenja, razumevanjem njegovih potreba i emotivnih stanja. Strogošću mi zapravo pokušavamo da držimo dete pod kontrolom, ali to ne daje rezultat kakav želimo. U ranom uzrastu, deca su pre svega emotivna bića, što znači da preko onoga što osećaju donose zaključke o ljudima i svetu oko sebe. Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva. I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje… Zato je rešenje ovog mita u saradnji, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora!
I na kraju, rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. U ovom drugom slučaju nema dobitnika.
Komentari 0