Dr Ranko Rajević: Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta

Dosada je vrsta stresa i jedno neprijatno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon.

„Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući.

Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica.

Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.

Šta se danas događa s decom?

Roditelji previše štite decu, rade umesto deteta jednu, drugu, treću stvar. Roditelji rešavaju problem dosade svoje dece umesto da ih puste da to sami rešavaju. Kupe detetu videoigru pa kada mu dosadi ta igra kupe mu drugu.

Uključe TV na kojem ima 50 programa, a te programe su radili psiholozi da ‘zarobe’ dete da što više gledaju TV. Računari nisu loša stvar i treba da budemo u toku sa razvojem tehnologije, ali je problem kada ona doslovno postanu zamena za sve.

Naša deca odrastaju u virtualnom svetu. Pre nekoliko godina stvarno sam bio u šoku kada sam video da na video igrama piše 4, 5, 6, 7. Mislio sam da je to oznaka za uzrast deteta. Onda su mi rekli da je to oznaka za nivo nasilja u igri, koliko ima krvi, jesu li odsečene ruke, noge, glave.

Jako puno roditelja pita me za pomoć jer ne znaju kako dete da odviknu od videoigara. Igranje igara stvara zavisnost jer mozak luči prevelike količine endorfina što izaziva prevelike količine sreće.

Čuo sam od prijatelja da kada su planirali putovanje njihova dva sina od 9 i 12 godina nisu želela da idu na more jer je njima lepo u Novom Sadu. Na more su ipak otišli, a kada su došli tamo retko koji dan su hteli da idu na plažu, govorili su da ih boli glava, jako im je sunce… Šta su radili? Sedili u hotelu i igrali videoigre.

Šta će dete, koje ne zna da reši dosadu, raditi za 5 ili 10 godina? Biće frustrirana osoba sa pragom tolerancije – nula. To dete mora sve da dobije odmah i sad, neće moći da čeka. To su nove generacije dece koja nama stižu, govori dr Ranko Rajović, doktor interne medicine, dugogodišnji predsednik Odbora za darovite međunarodne udruženja Mensa i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece, osnivač Mense Srbije i Odseka za talentovane centra Nikola Tesla i jedan od najvećih autoriteta na ovim prostorima kad govorimo o vaspitanju i obrazovanju.

To što roditelji rešavaju deci problem dosade možda je i trećina svih problema u vaspitanju,nastavlja Rajović. Kada mu je dosadno, roditelji moraju da znaju da treba da ga puste, neka možda i zaplače…

Imam prijateljicu koja je svojoj ćerki, kada joj je ova rekla da joj je dosadno, odgovorila ‘Kako to misliš dosadno, pa samo glupoj deci je dosadno, a ti nisi glupa.’ I onda se devojčica trgla i otišla da se igra. Dete razvija i kreativnost i logičko razmišljanje kada se bori protiv dosade.

Roditelji greše i kada se stalno igraju sa svojom decom, pa nisu roditelji najbolji prijatelji detetu, nego oslonac i njihov je zadatak je da pomognu detetu da bude samostalno.

Šta roditelj može da uradi?

Roditelj može da se igra sa detetom neke igre, recimo šah ili lego kocke. U detetu može da stvara ljubav prema nekim važnim stvarima, recimo prema knjigama.

Kupite detetu slikovnice pa malo gledajte, malo čitajte. Ako su u slikovnici samo slike životinja roditelj ne treba samo da nabroji koje su životinje na slici nego neka ispriča celu priču koja, na primer, može ići ovako: ‘Ovo je pas Reks koji je došao u selo, izgubio je brata, bili su zajedno u šumi, brat je otišao u drugo selo, Reksa je prihvatila mačka…’ Roditelj priča priču, pa za dva dana nešto promeni, a dete će se buniti ‘Ne ne nije tako’; nema veze, u utorak je ovako, u četvrtak je onako; onda će i dete početi da ubacuje neke svoje elemente priče.

Mozak je organ za preživljavanje koji se formira u prvih pet godina života i u tom periodu adaptacije mozak mora videti da li se dete rodilo u Africi u džungli, u pustinji, negde na Severnom polu – tako da može da pripremi dete da preživi. Mozak u razdoblju adaptacije sve prihvata i kada roditelj detetu od malena čita, ta prva ljubav prema roditeljima i veza s roditeljima ide uz knjigu. Ako se, na primer, knjiga čita od 19 do 19.20 dete to pamti ceo život, kaže Rajović.

Rano detinjstvo izuzetno je važno za kasniji uspeh

Soikiro Honda, tvorac automobilske komapanije, već je bio star, ali je i dalje prvi dolazio na posao. Novinar ga je pitao zašto i dalje dolazi prvi na posao kada ima toliko novaca da može da uživa, stvorio je imperiju i stvarno ne mora više prvi da dolazi na radno mesto. Honda mu je odgovorio da voli svoj posao i da mu je posao odmor. Otkud tako velika ljubav prema poslu?, upitao je novinar.

Honda se tada setio svog ranog detinjstva. Jako je bio vezan za tatu i voleo je kad ga je tata nosio na ramenima dok bi vukao kolica sa vrećama žita u mlin. Mali Honda u mlinu bi legao na vreće i čekao da tata završi posao. Malo je i spavao, ali stalno bi slušao tatin glas. Sve vreme je slušao kako se okreće točak i taj zvuk u osnivaču Honde ceo život budio je najlepša osećanja. Ležao je pored vrata gde je bilo postrojenje odakle je dopirao miris motornog ulja.

Kada osetim okretanje mašine i miris ulja, setim se najsrećnijeg perioda svog života, zaključio je Honda.

Kod svih velikih ljudi, bez obzira na to na kom polju su uspešni, rano detinjstvo bilo je izuzetno važno za njihov uspeh, zaključuje dr Ranko Rajović.