Dr Ranko Rajović o greškama u roditeljstvu i obrazovnom sistemu: Naša deca nisu spremna za buduća zanimanja

Dakle, vi svesno radite na toj školi budućnosti?

– Sećam se kad smo počeli s predavanjima pre deset godina u Ljubljani, jedna kolegica koja se tamo našla, inače profesorka psihologije učenja, pitala me je: „Kakvo je ovo učenje kad se deca stalno smeju?“

Odgovorio sam: „Pa ako mene pitaš, to je najbolje učenje. Oni misle da se igraju, a zapravo su naučili sve što smo prošli na času“.

Da, to je koncept škole budućnosti, da deca misle, da se smeju i da usput nauče to što smo radili. Mogao sam da im držim lekciju, izbacujem informacije, tražim od njih da ih zapamte i sledeći put da im dam test, ali tako se ne uči.

Koliko vaš program pomaže deci da budu srećna bića i kao odrasli ljudi?

– Nisam psiholog, ali mogu da kažem nešto o tome jer celu jednu deceniju pratimo decu. Učimo ih da misle i da povezuju informacije, da lakše nauče gradivo u školi, da ga bolje upamte. Kolege psiholozi su istražili – deca kroz NTC dobiju samopouzdanje, a ono je ključan faktor za budući, srećniji život.

Kad dete ima samopouzdanje u školi je srećnije, opuštenije i nema strah od odgovaranja. Ne poznaje stres pred kontrolni ispit. Lako pokazuje svoje znanje jer ga je dobilo kroz igru. Učenje je igra!

Da li tu ustvari leži greška evropskih obrazovnih sistema?

– Reproduktivno učenje je osnovna greška naših obrazovnih sistema. Predajem od Norveške pa sve do Grčke i svi koriste reproduktivno učenje. Neki ga pomalo smanjuju, neki su izbacili klasično ocenjivanje, učenje pesmica napamet i slično. S time se slažem, jer kao što sam već napomenuo, učenje napamet izaziva stres.

Uzmimo za primer stih iz jedne pesme koji glasi: ‘Mene moja duša boli’. Zamislite sada tu čitavu apstraktnu pesmu koja se sastoji od dvadesetak sličnih stihova. Ja od dece tražim da stih nacrtaju jer tada će ga bolje zapamtiti. Slika se pamti petsto puta bolje nego tekst, a crtajući ga, deca će naučiti da obrade informaciju.

Vraćamo se na početak razgovora – izumiru zanimanja u kojima ne treba da se misli. Naš posao je da pripremimo decu za budućnost.

U kakvoj su vezi slon i broj 14?

Na predavanju postavim zagonetku deci, a ona se sastoji samo od pojma „slon“ i broja četrnaest. Niko baš na prvu ne zna kako su ta dva pojma povezana, a moraju da ih dovedu u logičnu vezu. Tada kreću njihovi odgovori: „Pa možda slon živi četrnaest godina, možda je mladunče toliko kilograma teško, možda su surla ili kljove četrnaest metara duge…“

Nakon svakog odgovora, niko ih ne osuđuje, mogu da kažu šta god žele, slobodno otvaraju raspravu, svi se javljaju, bez straha. Nije meni najvažniji odgovor već put do njega. Da deca na tom putu povezuju informacije, slušaju druge, da daju svoj zaključak, ideju koja čak i nije moguća.

Pre četrdeset godina, kada bi učenik učitelju rekao da su slonove kljove duge četrnaest metara, dobio bi odgovor: „Kakva je to glupost, to nije tačno, ustani, to zaslužuje negativnu ocenu“. Dete se nakon toga od straha neće javljati. Upravo toga se treba osloboditi.

I da, rešenje je – u surlu stane četrnaest litara vode, rekao je dr Rajović.

Yumama