Dr Ranko Rajović: O roditeljstvu u vreme izolacije

Preporučuje dnevnu rutinu: uključite decu u pripremu doručka, ručka i večere. Nakon doručka slede obaveze, za starije onlajn škola, dok manja deca mogu gledati zanimljive emisije o životinjama.

– Onda ide ručak, njegova priprema. Onda slobodno vreme. Svako dete će dobiti popodne slobodno vreme, sat ili sat i po, možda i dva. Tu neka radi šta hoće, gleda neki film, neku emisiju, može čak i video-igricu. Onda uveče ide priprema večere. Onda se gleda neki porodični film, deca zajedno gledaju s roditeljima. Mala deca obično se stavljaju u krilo, mama ili tata, zajedno čitaju knjige, savetuje.

Strah i pravila

Kako deci objasniti koronavirus i zašto zbog epidemije ne mogu napolje, pitali smo ga.

– Deca su uplašena, moramo im reći za virus, da je to ozbiljno ali da ne brinu, da nije opasno ako se pridržavamo pravila.

Kako detetu objasniti pravila?

– Mi znamo da se dete mahinalno dodirne po licu, po glavi, dnevno možda i po sto puta. I sada uvodimo igru. Ne možemo reći: “Ne smeš se dodirivati, to je opasno”. Ne vredi. Moramo to da objasnimo kroz igru. Šta da uradimo? Igramo se. Napravimo neku tabelu i kažemo: ko god se dodirne po licu gubi bod, imamo deset bodova, to je start. I onda dete gleda, ako se mama ili tata dirnu po licu, kaže: “E, vi ste se dodirnuli”. I mi odmah sebi skidamo bod. Kada se dete dodirne, brišemo njemu bod. I na kraju, ako se neko dodirnuo deset puta, on je taj dan izgubio. I videćete, za dva-tri dana dete se neće dodirivati. I paziće na roditelje. Odmah će reći: “Video sam, dodirnuli ste lice”.

Vezano za epidemiju koronavirusa, preporučuje da im ponavljamo kako nije opasan za malu decu.

– Da ne brinu za sebe. Čak nije opasno za roditelje, opasno je za baku i za dedu pa ćemo ih zbog toga manje viđati, možda nećemo ni ići kod njih dok ovo traje, da bismo ih sačuvali. Ja često govorim: deca nemaju dovoljno informacija. I onda se dogodi da ih pogrešno povežu. I to je veliki problem. Zato detetu moramo davati informacije. Ko zna šta je u glavici njegovoj, ima jednu informaciju, drugu, a nema treću, četvrtu, ali ima petu. I pogrešno poveže. I odmah kreće strah. I često, to sam video, deca ne pokažu taj strah, nego ga drže u sebi, kaže.

Emocije u crtežima

Jedno od rešenja za to da vidimo kako se deca osećaju, zadržavaju li nešto u sebi su, kaže, crteži:

– Neka nacrtaju recimo kako izgleda njihova zemlja iz mašte. I dok oni crtaju, tačno vidite kako se osećaju. Crna zemlja, uplašena zemlja, zemlja koja plače. Znači gledajte dečje crteže. Nisam psiholog, ali malo pogledajte po literaturi. Dete često kroz crtež pokaže kako se tog trenutka oseća. Neka svaki dan crtaju, zemlju iz mašte ili omiljene biljke, omiljene životinje, svoju kuću. Roditelji tu već mogu da prate je li to vedro, ima li vedre boje, ima li sunce…

Dete treba da zaplače

– Jako je važno razumeti, deca dožive strah drugačije nego mi. Oni nemaju mehanizam kao mi za obradu straha. Dete treba da plače. To je kao kada vama neko kaže: “Ej, nemojte se smejati”, a vama je smešno. Pa vi ćete se još više smejati.

Zašto da ne plače? On ima neki strah, neku tugu, hoće da plače, a zna da to nije dobro pa neće plakati. Nemojmo to raditi. Dete treba da zaplače, naglašava.

Pravite im poligone

Kao veliki problem koji se javlja u izolaciji dr Rajović ističe agresivnost koja se kod dece javlja kada su dugo zatvorena.

– Zašto? Mozak je organ za preživljavanje i mozak se mora kretati, da nauči gde smo, šta smo, šta je gore, šta je dole, da se vrti. I deca zato imaju ogromnu energiju. Najveća energija koja je ljudima biološki dana, to je od treće do sedme godine. I moraju se kretati. Dete bez kretanja postaje nervozno, kaže Rajović i kao rešenje za one koji nemaju dvorište i zatvoreni su u stanu, predlaže poligone.

– Evo za malu decu, što bih uradio. Recimo dete od tri, četiri godine. Gledamo šta voli da radi i prema tome napravimo neki poligon. Imam i sam četvoro dece, znam šta su voleli da rade. Roditelji sede u dnevnoj sobi, čitaju novine, gledaju TV, i malo dete dođe – uplaši roditelje! I mi naravno moramo odglumiti da smo se uplašili! I dete će nas doći dvadeset puta uplašiti. I svaki put se isto smeje! Šta onda učinimo ako već vidimo da dolazi 20 puta? Pa na vrata dečje sobe razapnemo lastiš kao paukovu mrežu, okačimo male zvončiće. Dete prođe, mi kažemo: “Marija, čuli smo te!”. I onda se vrati nazad jer smo primetili da stiže. E, onda Marija će za minut, dva, tri, jako polako provući ruku, glavu, nogu da nas uplaši. Mi se uplašimo i ona se vrati. Ona će proći kroz tu paukovu mrežu 20 puta taj dan! – navodi primer.

Odnos roditelja u izolaciji

U zatvorenom prostoru, pogotovo na duži period, napetost i agresivnost može se pojaviti i kod roditelja.

– Puno smo sad s decom u kući, njima će to ostati za čitav život, to će biti period koji će upamtiti. I zato je jako važno, to svi znamo, ne treba se svađati pred decom. Ali sad je dodatni pritisak na roditelje. Roditelji koji su sad zatvoreni pet dana, deset dana, 20 dana, ne znamo koliko će ovo trajati, i kod njih će biti neka agresivnost. I moraju se suzdržati zbog deteta. Ako imaju neki problem, ja bih im preporučio, idite molim vas u odvojene sobe, smirite se malo, razgovarajte ili napravite neki plan. Ako imate nešto da pričate, pričekajte deset minuta pa onda, a ne pred decom. Jer tih situacija, ako ne budemo pazili, biće puno. Šta će njemu ostati u glavi: mama i tata koji se stalno svađaju?, komentariše Rajović.

Ako se već desi svađa, kaže Rajović, objasnite detetu da je to normalno, da se roditelji svađaju i mire i da tu nema ničeg neobičnog.

Indirektne poruke za mlađu decu

– Tako sam radio sa svojom decom. Recimo, kažem: “Ajde molim te idi do frižidera, donesi jaja da pripremimo doručak”. I dete kaže: “Neću, gledam TV”. I kako sada reagovati? Pod A: “Idi donesi jaja, moraš!”. Ili pod B: neki drugi način. I sad naravno svi mislite: Pa na neki drugi način! – smeje se dr Rajović i nastavlja:

– Evo na koji način može ići indirektna poruka. Ja ne uradim ništa, OK, uzmem ta jaja, napravim recimo jaje na oko, ali uveče kada dođe vreme za spavanje, pričamo priče. I izmislim nekog junaka, svako dete ima nekog svog. Ja sam recimo izmislio neko ime, neka bude Odisej. Ne zna dete ko je Odisej, ali kažem: Odisej je živeo s mamom i tatom u kući, i ispadne da je Odisej imao pet godina, baš kao naše dete, ili četiri. Odisej je išao kod bake i deke na selo. I baka je rekla: “Molim te donesi jaja iz kokošinjca”. Odisej je rekao: “Ne mogu bako, igram se”. Baka je rekla da ide ona, krenula je, ali padao je sneg. Bilo je klizavo. Baka padne i polomi ruku. Išla je u bolnicu, stavili su joj gips. I sad dete sluša, pitate ga: “Šta je Odisej trebalo da uradi?”. I naše dete će samo zaključiti: “Pa trebalo je da ode po jaja on, a ne baka”. I ništa više, dete je shvatilo, razumelo, sutra će ići u frižider po jaja, navodi primer indirektne poruke.

Da im ne bi dosadila ta čarobna linija, za dva dana na tu lepljivu traku stavimo crvenu, plavu nalepnicu, i kažemo: “Ovo nije za tebe, to je samo za veliku decu”. Kada dođemo do crvene, napravimo dva čučnja. Kada dođemo do zelene, tri rotacije. I dete krene. Gledajte, roditelji će proći kroz taj deo stana pet puta na dan, ali svaki put neka naprave čučnjeve, rotaciju ili neku drugu vežbu koju se dogovore, a dete će proći pedeset puta. Pa će uraditi sto čučnjeva, 150 rotacija, potrošiće energiju, neće nam skakati po glavi, umoriće se. Zaspaće pa ćemo imati vremena da uradimo neke stvari dok spava, daje još jedan primer.

Za one umorne, koji bi rado odgledali utakmicu, seriju ili film, daje primer iz svog iskustva:

– Sećam se kada dođem s posla, nije bilo ovakvo stanje naravno. Ali sam radio u bolnici, imao 50 pacijenata svaki dan. Dođem, umoran sam, i odem po Danila u vrtić. I on kaže: “Tata, hoću da se igramo”. Kako da se igram, ne mogu! I još hoću da gledam utakmicu. Kažem: “Dobro, ajde da se igramo”. Voleo je da brani i bude golman. Ja ležim na trosedu, gledam utakmicu. On je preko puta mene na dvosedu. I kažem: “Ajde, sad ćemo videti kako braniš” i bacim mu neku lopticu. On se baci, obrani i kažem: “Bravo Danilo, ti si najbolji golman”. Dva, tri puta je obranio, kažem: “Odlično smo se igrali, idi sad, eno ti lego kockice”. Kaže on: “Ne tata, hoću ovo”. Odgovorim mu: “Dobro, ali ako primiš gol, moraš deset krugova da napraviš po dnevnoj sobi na prstićima”. Kaže on: “Dobro”. Dva, tri puta bacim, on je obranio, četvrti put bacim loptu na jednu, na drugu stranu, i dam gol. Kažem: “Danilo, deset krugova na prstima!”. On: “Neću”. Pa ako nećeš onda se više ne igramo, “Dobro, dobro, hoću”. I išao je deset krugova. Kada je neka važna akcija (na televiziji), ja njemu dam gol, onda on dva, tri, četiri minute radi neki zadatak. Kad prođe akcija, bude neki prekid utakmice, onda mu naravno dam da obrani dva, tri puta i tako smo igrali sat i pol. Prošla utakmica, odgledao sam celu utakmicu, i kaže on: “Tata, ja više ne mogu.”. Pitam: pa kako, šta ćemo sad? On je samo legao i zaspao. Dakle, gledam utakmicu, igram se s njim, mogao sam raditi i nešto na kompjuteru, neki posao, pojašnjava.

– Hoću reći, mi smo ti koji kreiramo njihovo vreme. I kada već imamo takvu situaciju, dajte da umorimo dete, nemamo dvorište, nemamo park, nemamo igralište, ostaje nam samo stan i naša kreativnost, poručuje, dodajući da su ovo rešenja kojima mogu pribjegavati roditelji s jednim detetom, jer će onima s više biti lakše, uz pretpostavku da će se zaigrati sami.

Ne rešavajte im problem dosade

– Ako vidite da je detetu dosadno, nemojte mu vi rešavati problem dosade. Pustite malo neka se muči. Jer dosada je osnova kreativnosti, poručuje dr Rajović.

Zamka zvana pohvala

Na gubitak samopouzdanja mogu uticati i preterane pohvale, kaže dr Rajović.

– Samopouzdanje je jako važno, da vidimo kada ćemo pohvaliti, kada nećemo, kada ćemo dati neku konstruktivnu kritiku. I roditelji često upadaju u zamku. Previše hvale svoje dete. Uradi nešto, a oni: “bravo, bravo, kako si ti to dobro uradio”. I dete onda misli da je to dobro. Onda opet drugi put – “bravo” – i dete opet misli da je to sve dobro. Što se onda dogodi? Onda naše dete dođe među drugu decu, shvati da to baš nije tako dobro. I gubi samopouzdanje. A ono se mora dokazivati. Ponoviću po stoti put, mozak je organ za preživljavanje. Mozak mora preživeti tako što će naučiti neke određene stvari. Svaki put kad mozak nauči nešto novo, idu hormoni sreće, tu ide samopouzdanje. Kao malo dete koje nauči da hoda posle dva, tri, deset, pedeset pokušaja. Krene da hoda prvih pet koraka u životu. Odjednom idu smeh, sreća, naučio je! Roditelji kada vide tu sreću viču “bravo”. Kada je dete srećno, i mi roditelji smo srećni. I tu je zamka, pojašnjava.

Pustite ih da uče na svojim greškama

“Kako si to uradio, šta si to učinio, to tako ne može!” – ovo je reakcija koju prema dr Rajoviću nikako ne smete imati kada dete u nečemu pogreši.

– To se tek ne sme raditi. Na mojim seminarima čak i studentima predajem da su greške na neki način dobre. Mi svi znamo onu narodnu “na greškama se uči”. Evo sada da vidimo zašto se uči na greškama, poručuje.

Svakodnevni zadaci i saveti

Ono što bi roditeljima sada moglo biti od koristi, ističe Rajović, je projekt koji su pokrenuli zbog novonastalih okolnosti i kućne izolacije. Reč je o projektu “Vreme za NTC”, koji se odvija na njihovoj FB stranici i koji omogućuje roditeljima da lakše prebrode ovaj period.

“Vreme za NTC” je namenjeno roditeljima koji imaju decu do 12 godina. Sudelujući, roditelji i deca svaki dan dolaze po zadatke i savete. U projektu i roditelji mogu davati svoje predloge i razmenjivati ideje. Na stranici se nalaze i ideje za kućne poligone.

HRT  /Zelena ucionica