Dr. Svetomir Bojanin: Dete puno toga razume kada mi njega razumemo

Ima li opravdanja za batine kao vaspitno sredstvo?

– Batine u porodici nikad nisu dobre. Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i pljesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli. Batine, šamar, uvek su pad roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu, može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete. Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delinkventi, mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.

Kako tumačite stav da je „batina iz raja izašla”?

– Da je batina bila valjana, ne bi ni izlazila iz raja.

Kakva je vaspitna sprega škole i roditelja?

– Kirkegord je, sredinom 19. veka, učio kako da mi podučavamo: moramo da razumemo kako onaj drugi razume i šta razume, i sa te pozicije da ga povedemo ka onom što mislimo da treba da razume. To treba da znaju učitelji u školi, propovednici u Crkvi i roditelji u radu sa decom. Pitam se, kad dete dođe iz škole i ima slabu ocenu, da li tad roditelj učini napor da shvati zašto dete to ne zna? Za koju ruku da ga uhvatim na toj njegovoj tački gledišta, da s njim išetam na neku vedrinu, na neki prostor gde on može da razume? Zašto beži od škole? Komenski, tvorac sadašnjeg masovnog školstva u 17. veku, kaže da škola ne sme da daje detetu ništa što dete ne razume ili ne voli. Pogrešan je stav da škola ne treba da vaspitava, nego samo da daje informaciju. Vaspitava i prostor gde si ušao – da li je taj prostor neuredan, da li je čist, da li tu ima knjiga, ili ima samo fudbala, ili nema ništa. I kad izađemo na ulicu – kako hodamo, kako smo obučeni.

Kakav odnos prema detetu treba da imaju supružnici koji se razvode?

– Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. „Nije mi mama bila dobar drugar, i zato smo se razveli. Ali, tebe volim”. Ne sme dete da posumnja da ga njegov tata ne voli, da ne plaća alimentaciju. „Eto kako te tvoj tata voli!”, to se nikad ne kaže pred detetom, ako ga volimo. Svako od nas želi da ima najboljeg tatu i najbolju mamu. To je osnovno pravilo razvoja. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.

Roditelji često stoje pred dilemom: kako da dete vaspitano na tradicionalnim, zdravim osnovama, opstane u današnjem obesmišljenom svetu?

– Ono što je važno je da naučimo sebe – ako mislimo i našu decu – da verujemo da smo na pravom putu i da je ono što radimo ispravno. Da drugoga ne osuđujemo odmah čim smo ga sreli, da pokušamo da nađemo razlog njegovog gneva, njegovog nerazumevanja naše pozicije. Da naučimo dete odmalena da se igra „Ne ljuti se, čoveče”. Ako pobedi – lepo; ako izgubi – da to izdrži. Ako je neko zao i pravi neprijatnosti, da naučimo da ga izbegnemo ili da mu pomognemo da uvidi da je zao. Ako mi na njegovo zlo odgovaramo našim zlom, onda je problem ozbiljan. Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima. Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom. Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.

Izvor: Pravoslavlje.spc.rs

via Detinjarija