Uz to, mi – roditelji procenjujemo kakvim je opasnostima izloženo naše dete, kao i kako ćemo da ga zaštitimo, a istovremeno i naučimo da štiti samo sebe. Decu je često neophodno zaustaviti, preusmeriti, sprečiti da se upuste u opasne situacije. Iz tog razloga, u brojnim situacijama roditelji Perici poručuju: «NE», na sve moguće načine – izrazom lica, tonom glasa, pokretima… Ili mu iz ruku uzmu kutiju sa dugmićima – kada ju je tek otkrio i počeo da se divi «blagu» u njoj. No, roditelji moraju da se pobrinu da spreče potencijalnu nezgodu. Dugmići se mogu naći tamo gde nikako ne pripadaju: u uhu, nosu ili ustima, a odatle u dušniku. Zbog, na izgled nedužne zabave, može biti ugroženo detetovo zdravlje, čak i život, pa zato roditelji ne oklevaju, već Perici takvu igru ne dozvoljavaju.
Mališan zbog toga, naravno, nije zadovoljan – ipak ga svi ti raznobojni i sjajni dugmići jako zanimaju, pa mu se mešanje roditelja uopšte ne dopada. Pre svega, nije ni navikao da mu roditelji bilo šta odriču ili zabranjuju. Njihovo: «NE» Perica prevodi u: «Ne vole me». Još ne razume da je moguće da ga roditelji vole a da mu istovremeno ne dozvoljavaju da radi nešto u čemu uživa. Zato njegove uporne pokušaje da mu roditelji vrate kutiju sa dugmićima možemo da protumačimo kao intenzivnu težnju da ga roditelji vole, u šta je spreman da uloži ogromnu energiju (suze, galamu, divljanje, bes…).
Malo dete, naime, razmišlja vrlo jednostavno. Njegov misaoni svet je crno-beli: stvari su ili bele ili crne, između nema ničeg. To je razmišljanje po principu «sve ili ništa».
Belo: «Roditelji mi sve dopuštaju. Roditelji mi daju sve što želim. Roditelji me vole».
Crno: «Roditelji mi nešto ne dopuštaju. Roditelji mi nešto ne daju. Roditelji me ne vole».
Postavljanje granica detetu je uvek neprijatno za roditelje. Pošto ga volimo, onda se na negovu patnju odazivamo saosećanjem. Kada je našem detetu teško, teško je i nama. No, upravo zbog toga što zaista volimo svoje dete, mi ćemo da stisnemo zube i istrajemo u onome što je za njega dobro, iako je zbog toga trenutno veoma nesrećno. Onome što je za dete korisno, daćemo prednost nad sopstvenim burnim osećanjima. Detetu mora katkad da bude neprijatno u sadašnjosti, kako bi u budućnosti moglo da mu bude lepo. Roditeljski kvalitet se vidi i u tome što istrajavamo i kada nam je teško, samo zato što znamo da to koristi našem detetu.
Mi, roditelji, svojoj deci već od malena namećemo sopstvene zahteve. Šta moraju, a šta ne smeju – određujemo mi, dok želje svog deteta uvažavamo tek kada ocenimo da su prikladne.
Čeprkanje po punoj noši je zanimljivo i zabavno, a i crtanje po zidu je pravi užitak za mladog umetnika. Nažalost, ne traje dugo: mama i tata dojure do Perice, brzo ga odnesu u kupatilo i operu, a sve to još i proprate povišenim glasom i izraženim nezadovoljstvom. Kada Perica vidi svoje roditelje tako ljute, uplaši se – zato što mu izgledaju kao grozna čudovišta koja ga ne vole.
Ako Perica sledeći put udovolji maminim i tatinim željama i ne čeprka po noši, iako mu se to dopada, biće nagrađen njihovim osmehom, što će u njegovim očima biti dokaz da ga vole, a primanje te ljubavi jeste ono što je najvažnije u njegovom malom svetu. Da bi zadržao njihovu ljubav, biće spreman da radi čak i one stvari koje mu se uopšte ne dopadaju, a odrećiće se onih prijatnih stvari zbog kojih se oni ljute. Iako bi se najradije još malo poigrao sa macom, pospremiće svoje kocke – pošto će tata za to da ga pohvali, a mama će da mu se osmehne sa divljenjem i zatim ga izljubi.
Naravno da roditelji ne žele da se Perica uvek plaši kako će prestati da ga vole ako uradi nešto pogrešno. Zato mu često govore da ga vole, hvale ono što je uradio dobro, a prekorevaju i kažnjavaju njegovo neprikladno ponašanje, što Perici uvek i objasne. Pa ipak, Perica i dalje veruje da ga mama i tata ne vole kada mu nešto ne dozvoljavaju, i zato neutešno plače. Roditelji znaju da je to samo razvojna faza kroz koju Perica mora da prođe pa mu uporno, nakon svake takve scene, pokazuju ljubav, kako bi Perica shvatio da mu neke stvari ne dozvoljavaju upravo zbog toga što ga vole.
Uprkos dečakovim protestima, roditelji su svesni koliko je važno da budu dosledni i istrajni. Ono što se ne sme danas, ne sme se ni sutra, tako da tata danas ostaje pri onome što je mama juče zahtevala. Inače bi Perica samo bio zbunjen i ne bi znao šta da radi, kako da im udovolji. Iako kritike i kazne nisu uvek propraćene nežnim izjavama, do sedme godine će Pera već dobiti dovoljno i jednog i drugog – da shvati kako ga roditelji prihvataju i vole čak i kada mu ne ispune neke želje, ili mu jasno poruče da im se njegovo ponašanje ne dopada i to mu i zabrane. Vremenom će naučiti da pored crno-belog gledanja postoji još čitava paleta boja – kako u odnosu na ljude i događaje, tako i u njegovom sopstvenom ponašanju. Biće mu lakše da prihvati kritiku svog ponašanja jer će znati da ga roditelji, svejedno, vole. Odnosno, da njegovo neprihvatljivo ponašanje ograničavaju upravo zato što ga vole i brinu se za njega.
Kada Perica krene u školu, sve bolje će znati šta može da razveseli njegove roditelje i šta bi oni odobrili, a isto tako u svojoj glavi redovno dopunjuje spisak stvari zbog kojih se roditelji ljute i zbog kojih će, možda, biti kažnjen. Na kraju, njihove zahteve prihvata kao svoje. Tada se ponaša onako kako bi roditelji očekivali od njega, čak i kada oni nisu u blizini. Pri kraju puberteta, Pera zna sam da oceni koje želje može sebi da ispuni, i zna da sam sebi postavlja granice, pošto su ga roditelji tome naučili. Zna da primeti nedostatke svojih postupaka, da vidi svoje greške, i zna da voli sam sebe.
Komentari 0