Pitate me kako je biti samohrani tata? Nisam nikakav pedagog ili psiholog, neki mag, guru ili šta znam, ali rado ću vam ispričati svoje viđenje, svoje iskustvo na temu samohranog roditeljstva.

Samohrani tata – dovoljno je da bilo kome na ulici to kažete pa će vas čudno pogledati. Sigurno vas neće „iz prve“ razumeti jer, jelte, dete treba da bude uz majku. Sa nekoliko prijatelja sam se i pošteno posvađao oko toga (jasno vam je da su obe bile samohrane majke).

Vremenom, umorite se od objašnjavanja i prepustite se – neka vreme pokaže. A sve vaše neprospavane noći, kako zbog grčeva, zubića, temperature, sve vaše prolivene suze, brige, nemire, haose, lomove u duši, u glavi, sve to nikome ne govorite. I zašto bi? Da li drugi znaju šta treba odgovoriti detetu kada vas ispituje? Ne znate ni vi sami šta je najbolje, a muško ste. Za nas, muškarce, svi kažu da ne umemo dobro da lažemo.

I šta vam drugo preostaje? Kako biste pobegli od sopstvenih misli, problema i svih onih koji se iščuđavaju i zapitkuju vas, jedino vam ostaje da se okrenete detetu. Da posmatrate vaše dete, da ga slušate, osećate, da ga razumete, da sve batalite i podredite njemu.

Da, nemaju samo majke „majčinski instinkt“, imamo ga i mi, tate, samo treba znati kako da ga aktivirate ako se sam „ne pokrene“. A upravo zbog tog instikta, mi smo i tate i mame.

A kada imate sve to, onda je sve lako. Čim ste tu za vaše dete i ono je za vas, kada ste 100 odsto spremni da usrećite onog koga volite i ko vas voli.

Izvor: yumama