Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, objasnio je kako roditelji mogu da razlikuju hiperaktivno od „samo“ nemirnog deteta.
Kako se ponaša hiperaktivno dete?
– Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom… Svaki novi opažaj čini da ono ispruži ruku ili usmeri pažnju i ponašanje ka tome, tek da bi to novo bolje videlo, dodirnulo… i, to je sve. Hiperaktivno dete je, u stvari, rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi – da dodirne, privuče, sve što čuje – ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost, a neke zanemarivala.
Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se pažnjom i motiviše, i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumorno, ne iscrpljujući se svojom jurnjavom… stalnom, neosmišljenom aktivnošću. Međutim, kada im se da zadatak da nešto osmišljeno rade, na primer, da marširaju kao vojnici, ili da crtaju nešto što zahteva preciznost pokreta i krajnju pažljivost, ona se zamore znatno pre druge dece. Zamara ih sopstveni voljni zahtev da svoju pažnju održavaju u istoj napetosti neko vreme, kao i to što nastoje da svoje pokrete vode organizovano, shodno cilju onoga što im je zadato.
Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Svako dete treba «voditi» na način koji će zadovoljiti njegovu radoznalost, a koju uvek prati neposredna akcija. U tom smislu, potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći. Da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku. Pritom, svaki zadatak mora da bude iz serije onih koje je već imalo i kojima je već ovladalo, što ga motiviše izgledima na uspeh u tom rešavanju.
Vas tekst je za uzrast do skole a mene zanima sta bude sa starijom djecom?Kad prestaje hiperaktivnost i da li upste prestaje?Kakav je zivot odraslih sa tim poremecajem?Da li postoji neka terapija za stariju djecu ili odrasle?Rado bih o tome voljela pricitati.
Pročitala sam vas tekst i molila bih vas da mi odgovorite na pitanje. Moje dete ima 15 meseci i jako je nemiran, ne plasi se ničega kada povisis malo ton on isto viče non stop je aktivan samo da hoda sto se tiče davanja nekada da nekada ne voli da ujeda da nas bije baca stvari kad mu nesto ne das plače.I mnogo je radoznao ali ga nista ne interusuje ni igračke ni tv ni crtaci.
Nemoguće je napraviti preciznu procenu bez pregleda i praćenja deteta.
Svakako je prvi korak pregled kod Vašg pedijatra, pa da se vidi sta dalje da se radi.
Postovani,
Imam sina koji ima 21 mesec, ide u vrtic od 13-og meseca. Relativno brzo je prohodao sa 10 ipo meseci, od tada se ne smiruje, stalno je u pokretu, zeli sve da dohvati, inace jos nije progovorio pa pokazuje prstom sta zeli da uzme i ako mu to ne dohvatimo, on odmah pocinje da place. Uglavnom se igra sam, mi smo mu potrebni samo ako nesto ne moze sam da resi ili ako treba da mu nesto dohvatimo. U vrticu vaspitacice kazu da je dobar, on voli decu, ali u puno slucajeva voli da bude glavni i da bude sve po njegovom, npr kad ide na tobogan on mora da se gura i ne da da druga deca idu pre njega. Takodje kad jede puno puta ne moze mirno da sedi, vec pocne da ustaje na stolicu. Isto me brine sto npr kad se igra sa necim pa to ne ide kako je on zamislio i odmah rukama igracke razbaca sa stola na pod, tj sve sto mu se nadje pod rukom. Ne voli da se nosi, tj nije to voleo ni kad je bio manji, uvek se gura da ga spustimo da ide sam. Interesuje me Vase misljenje da li je on hiperaktivan? Unapred zahvalna
Teško je to proceniti bez uključivanja psihologa koji se bavi razvojem male dece.
Ne mislim da je hitno, ali ne bi smetalo da se napravi psihološka procena.
POstovani, imala bih pitanje za Vas. Imam sina od 6 i po godina. Inače je jako pametan i prilično ispred svojih vršnjaka, ali kod kuće imamo jako veliki problem sa njim. Problem je što se jako brzo iznervira i naljuti i to uglavnom zna da ga naljuti neka totalno bezazlena stvar. Bilo da ga zamolim da opere ruke ili sedne da jede, da se malo smiri, on napravi čitav cirkus od toga baca se po podu prebacuje viče.Nikako ne možemo da nađemo način da iskontroliše svoj bes i bude poslušniji. Non-stop skače i prevrće se.Već prevazilazi svaku meru.Uglavnom je takav kod kuće ali u vrtiću bude dobar i poslušniji je. Molim Vas za mišljenje!
Unapred zahvalna!!
Ukoliko dugi i strpljivi razgovori NE daju rezultat – vreme je za psihologa!
Mislim da to NE treba odlagati i da je to najbolji put da se ovo reši.
Zdravo,molim Vas da mi odgovorite na par pitanja. Ako se ustanovi da je dete hiperaktivno, jel se leci ili ce da se izleci,koliko traje terapija? Da li je to bolest i kako i zasto nastaje? I na kraju, kakve su posledice u kasnijem razvoju deteta? Hvala puno unapred!
To je bolest koju ISKLJUČIVO dijagnostikuje psihijatar koji se bavi decom. Ima više poremećaja tog tipa, a ogromna većina se izleči, kad se otkrije na vreme.