Sećate li se još uvek svojih vrtićkih dana?
Moji su prošli krajem osamdesetih i kad vidim kako danas stoje stvari, preživeo sam „Igre gladi“, a da nisam to ni znao.
Dođem ujutru, kuvarica mi u metalni lončić pljusne griz, do ručka su mi patike pune vode, a džepovi peska i kamenja. Tri puta sedmično, svake sedmice, na meniju je bolonjez, sa dva lista zelene salate u kojima kasnije švercujem klikere i menjam ih za mesto na jedinoj rđavoj ljuljaški u dvorištu.
Tamo negde u Voltinom na tadašnjoj periferiji Zagreba, u vrtiću nazvanom po nekom narodnom heroju, na livadi sam ostavio i dva mlečna zuba, a neki stariji klipan odmah drugi dan ukrao mi je novi ping-pong reket. Adaptacija? Ako mislite na decu koja satima na ogradi plaču za majkama, onda je postojala i tada.
U međuvremenu stvari su se, čini se, promenile.
Pre koji dan čitam dramatični tekst na jednom domaćem njuz portalu o roditeljima koji dižu bunu nakon što je u jednom gradskom vrtiću nestalo papirnih čaša za vodu.
Jedno dete bilo je „toliko“ malaksalo da kad je stiglo kući je, citiram: „Popilo pola litre vode“. Drugog su pak roditelji u panici prvo nakljukali Ventolinom, a onda je mali uspeo da objasni da je samo žedan.
„Na rubu dehidracije“, pojasnio je otac, dodavši da je vaspitačica deci rekla da piju vodu iz ruku, što neka od njih nisu znala. Skandal.
Dogodi li nam se stvarno invazija onih gigantskih metalnih stolica iz „Rata svetova“, neće nam pomoći ni Tom Kruz, a sudeći po ovim ispovestima, zagrebački će klinci prvi umreti, i to od žeđi, jer ne znaju čemu služi slavina.
Dan kasnije raspitujem se kod vaspitačica iz nekoliko gradskih vrtića. Na šta se sve žalimo i kako se sa time nose? Jesmo li mi roditelji ustvari izgubili razum?
Roditeljska knjiga žalbi debela je i dobro bi došla ekipi iz novina koje sam malopre čitao, šteta samo što su svi prigovori istiniti. Evo odabranih:
– Molim vas ne puštajte mi dete toliko često u peščanik, svaki put kad idemo kući uprlja nam ceo auto.
– Možete li malo bolje pripaziti na patike od sina? Stare su tek dva dana i već su izgrebane.
– Otkad je moj sin krenuo u vrtić, kod kuće me stalno grize za ruku. Pa čemu ga to ovde učite?
– Mom ste detetu prekjuče skinuli potkošulju jer mu je kao bilo vruće i sad se prehladilo. Nisam znala da vrtić plaćam da bi kući dolazilo bolesno. Danas joj niste promenili uprljanu majicu, a taman smo hteli do grada.
Mislite da ne može gore? Idemo dalje.
– Dođi, Marko, da ti zavežem pertle, vidim da ova zlobna vaspitačica ne želi da ti pomogne.
– Zašto svake godine menjate vaspitačice? Moje dete sad ne želi da ide u vrtić jer više nema one od lani. Istraumirano je.
– Čitala sam kako je gojaznost među decom uzela maha. Predlažem da se deci zabrani da na svoj rođendan u vrtić donose tortu.
– Molio bih da mom sinu ne poslužujete piletinu. Alergija? Ne. Jednostavno ne podržavamo nehumani uzgoj živine u svetu.
– Moje dete je „zakinuto“ jer u grupi ima i mlađe dece. Bojim se da zbog toga neće dovoljno brzo napredovati.
– Juče sam slučajno opsovao pred ćerkom i ona sad to stalno ponavlja. Molim vas da to ispravite, ja sam po struci inženjer i ne razumem se u te stvari.
– Sin je juče izgubio svoju igračku u vrtiću, mi ćemo pozajmiti ovu tuđu koja mu se sviđa. Ne brinite, vratićemo je kad mu dosadi.
Vaspitačice se zaista svega naslušaju – od toga da su samo glorifikovane dadilje čija je dužnost da hrane tuđu decu i menjaju im pelene, da su duže na praznicima nego na radnom mestu ili da rade u smenama od „samo pet sati“. Međutim, ako niste Anđelina Džolie i Bred Pit, teško da ste ikad imali priliku brinuti se odjednom za grupu od dvadesetoro dece. I svako je gladno, žedno, mora na WC i penje se preko ograde, a jedva je naučilo da hoda.
I zato nemojte se brukati, ne šaljete dete u kaznionicu u Lepoglavi, preživeće čak i ako mu pokidaju igračku, dobije šamar od drugara ili pojede malo glinamola.
Za ovo zadnje kažu da je zdravo za probavu.
Komentari 0