Ništa mi se loše nije desilo.
Baš čudno, zar ne?
Ama baš ništa loše.
Nisam se osećao zapostavljenim, niti nevoljenim, niti neshvaćenim. Nisam patio od nedostatka muškog modela, niti od uopštenih problema u odnosu na oca. Nisam se ni oklizuo na mokru travu, nisam isterao oko štapom, nisu me pojeli beli medvedi, nisam se zapalio niti sam pazario svinjski grip. Koliko se sećam, samo sam izašao i igrao se u kolibici koju smo bili napravili na nekom drvetu iza naše kuće.
Mislim da sam se čak i lepo zaigrao.
Ne bi želeo da pomislite da moj tata ništa drugo nije radio osim što je gledao kriket, jer nije bilo tako. Na različite načine se bio anažovao u mom životu i imam lepe uspomene o zajedničkim aktivnostima koje smo kao porodica izvodili. Razlika je u tome što je on jasno davao do znanja, da uprkos tome što je roditelj, ima pravo da provede i ceo dan urlaujući na ljude na televiziji kada je on smatrao da izvode neku glupost.
Moderno roditeljstvo po svemu sudeći zastupa stav, da je naš posao da deci služimo kao režiseri zabavnog programa, filujući ih beskonačnim stimulativnim i korisnim aktivnostima kada god je njima bilo dosadno, kada su neraspoleženi ili ne znaju šta će sa sobom. Ako kažu da im je dosadno u većini slučajeva smo mi ti koji gradimo kule od kocaka, isecamo papirene figure ili pomažemo da se oboji bojanka sa disnosaursima.
Komentari 0