Bilo je to jedno sasvim uobičajeno popodne. Čovek je oblačio kaput ispred svog ogledala spremajući se da ide na poslovni sastanak. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video odraz sebe kada je bio dete. Znao je da neće moći da se izvuče. Deca su uporna…
Želiš li da se igramo? – upitalo je dete sa osmehom na licu.
Umoran sam… – odgovorio je čovek tiho. – …a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.
Želiš li da maštamo? – začuo se glas ponovo.
Nemam vremena za to. – odgovorio je čovek nervozno. – Žurim na jako važan sastanak.
Želiš li da budemo iskreni? – upitalo je dete iskreno.
Želim ali neće biti obostrano… – odgovorio je čovek. – …ja živim u neiskrenom svetu.
Želiš li da sanjamo? – dete nije odustajalo.
Ja odavno spavam… – odgovorio je čovek uspavano. – …ali ništa mi od snova nije preostalo.
Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.
Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak…
Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.
Znam da te se neću tako lako otarasiti. – reče čovek slegnuvši ramenima. – Takođe znam da i ne želim da te se otarasim…ali moj život je sada drugačiji.
Ja sam uvek tu. – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. – To što si me zaključao negde duboko u sebi…
Ah! Prekini! – čovek je povisio ton. – Nemam vremena sada da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu…
Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je zajedno sa njim. Bilo je to zaista jedno sasvim uobičajeno popodne.
Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, dugački toliko da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…
Sećam se. – čovek se na trenutak osmehnuo. – Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude jedno bolje mesto…
Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava – sve iznova počinje. Evo… – nastavilo je dete. – uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.
Ne smem. – reče čovek potišteno. – Plašim se da će me ubosti.
Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi…
Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.
Komentari 0