Igra kako rešenje problema

Igra kao aktivnost koju dete upražnjava nailazi na različite stavove roditelja. Jedna grupa roditelja smatra da će igra previše „opustiti“ dete što će uticati na nedovoljnu spremnost za izvršavanje odgovornih zadataka odnosno da je to „izgubljeno vreme“. Druga grupa roditelja dopušta detetu igru, ali reaguju otporom ukoliko dete u roditelju traži saigrača jer imaju trenutno „preča posla“. Treća grupa roditelja koja razume značaj dečije igre i pored toga poseduje veće vremenske mogućnosti da se tome i posveti. Roditeljski stav po pitanju odabira aktivnosti za dete je od presudnog značaja jer dok je dete malo nema mogućnost sopstvenog izbora već se povinuje autoritetu roditelja. Zato je važno da roditelji razumeju koliko je igra značajna za sveobuhvatan razvoj deteta.

Da li je igra SAMO igra? / Čemu služe igračke?

Odgovor je, naravno, negativan. Igra je zaslužna za razumevanje, prihvatanje i uklapanje u svet oko sebe. Dete već sa par meseci počinje da zapaža predmete, boje, zvuke, da manipuliše igračkama. Igračke na početku detetovog razvoja imaju zadatak da razvijaju čulne senzacije, pa se postepeno gradi spoznaja uzroka i posledice (npr. kada dodirnem dugme, meda će početi da peva). Igračka je često motiv za dete da napravi prvi korak kako bi došlo do željenog objekta. Usvajaju se pojmovi, prepoznaju se i razlikuju različite emocije, sve spretnije se manipuliše predmetima i razvija se logičko zaključivanje. Kako dete odrasta tako se igra usložnjava a čak ista igračka dobija drugačiju dimenziju i upotrebnu vrednost za dete.

Kako deca razvijaju veštine putem igre:

1. Po prirodi dete je znatiželjno
2. Znatiželja putem igre vodi dete do istraživanja
3. Dok istražuje igrajući se dete otkriva i uči
4. Dete dolazi do saznanja da su učenje i istraživanje zabavni
5. Dete voli da ponavlja aktivnosti koje su zabavne
6. Ponavljajući aktivnost koja je za dete zabavna, ono postiže spretnost
7. Dete koje je spretno ima više samopouzdanja
8. Dete koje ima osećaj samopouzdanja spremno je za sledeći izazov.

Igra u terapijske svrhe

Primena igre u terapijske svrhe proizilazi iz pojave da je verbalno izražavanje dece vezano za apstraktno mišljenje koje se razvija oko šeste godine i dograđuje se sve do ranog školskog uzrasta. Deca koja su na mlađem uzrastu koja imaju potrebu da podele sa odraslima svoje konflikte i strahove imaju i teškoću da je izraze zbog neizgrađenosti introspekcije. Tu na scenu stupa igra, jer igra je jezik koji svako dete razume. Da dete kroz igru i samo rešava neke svoje unutrašnje konflikte i strahove mogu primetiti i roditelji. Npr. Sa polaskom u jaslice/vrtić deca neretko imaju potrebu da ponesu sa sobom neki predmet/igračku, koja se ne nosi zato što u vrtiću nema dovoljno igračaka već što zapravo njegova lična igračka predstavlja objekat sigurnosti, pa imajući ga uz sebe na lakši način podnosi separaciju od roditelja. Ili npr. u konfliktnoj situaciji koja se desila u vrtiću, dete dolaskom u kuću i igranjem u stanju je da samo rekonstruiše događaj koji mu je zasmetao. Manipulišući plišanim medama, dodeljujući im uloge drugara iz vrtića, odigraće situaciju koja je drugačija od realne ali na način koji je ide u njegovu korist, u kojoj se ono oseća dobro.

Deca od naizgled nerešivih situacija u kojima su prisutna osećanja i doživljaji napetosti mogu se rešiti kreativnim načinom aktivnog ponavljanja doživljenog u igri. Tako kreativna aktivnost odnosno igra postaje mogućnost da se neki problem razreši. Deci nije potrebno identično ponavljanje situacije već potreba da se oslobode napetosti pa im je dovoljno da doživljeno prenesu u igru. Npr. devojčica koja se po prvi put suočila sa kaznom u vrtiću, po dolasku kući svaku igračku je “stavljala u kaznu” i situaciju ponavljala više puta dok nije proradila događaj koji je za nju bio težak.

U toku spontane igre, preko ponašanja deteta u igri upoznajemo dete, a inverzijom igre postaje moguće da se menja osnovna motivacija i ponašanje, da se razgrade pogrešne forme i da se izgrade novi oblici ponašanja. Dok se igramo sa detetom pružamo mu oslonac i model ponašanja, otkrivamo i rešavamo probleme.

Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji

Osnivač je udruženja “Priča o vili” sa željom da roditelji i deca na jednom mestu dobiju sveobuhvatnu stručnu podršku za unapređenje porodičnog funkcionisanja i jačanje mentalnog zdravlja svakog njenog člana.