Odem u vreme gde je sve moguće i snovi još nemaju rok trajanja. To su oni dani kad su mi reči potpuno nerazumljive i kad su muzika i tišina jedini zvuci koji mi prijaju.
Tamo je lako. Tamo je osmeh neprocenjivo bogatstvo, a pogled najbolji lek protiv nesanice.
Šta su svi zaboravili? Kako su se svi pretvorili u odrasle mrzovoljne osobe? Kad je osmeh postao tako običan? Zašto su svi prestali da maštaju, sanjaju i žele nemoguće? Ko sve uči da nemoguće postoji?
Ja nisam zaboravila ništa. Kod mene je sve još uvek moguće. Mene niko neće uveriti da postoji nemoguće, da su čuda ne dešavaju. Ja još znam da pevam ceo dan zbog jednog osmeha, ili da plačem zbog glupog filma. Moji snovi se menjaju rastu, ostvaruju se i žive pored mene, u meni. Ja i danas obožavam male kućne poslove pranje sudova, peglanje, kuvanje ručka…Pustim muziku i MAŠTAM i vežbam podizanje na prste i eto…Gotov ručak. Zategnutije noge i guza, a srce bliže ostvarivanju još jednog sna. Imam skoro četrdeset, tako bar piše, a u stvari ne više od dvadeset pet. Svaki dan nađem nešto novo zbog čega mi srce poskoči, a obrazi oteraju moje prirodno bledilo. Tek skoro sam otkrila ozbiljnu muziku i potpuno se zaljubila. Navikla sam i moje klinke i sad sam presrećna kad vidim da i one uživaju. Toliko ljubavi u muzici zaista nisam očekivala. Ima dosta i tuge, ali nekako je i ta tuga lepa.
Učim, svaki dan. Savladala sam još dva strana jezika i sad se polako bližim poliglotima. Svoje štrikanje i heklanje usavršavam svaki dan. Kuvam i pravim kolače skoro kao najbolji profesionalci. A stignem i da svu svoju decu neprestano grlim, ljubim, grdim, učim, nerviram. I prkosim vremenu, sitnim dušama, ograničenjima svih vrsta. Verujem u Boga potpuno i kompletno, iako možda ne znam molitve ili sva pravila crkve. Verujem dušom i iz duše.
Da volim, meni je najvažnija stvar na svetu. A nekako su baš ljubav svi zaboravili. Za mene je jedan od najvećih blagoslova vreme kada sve moje devojke legnu u veliki krevet i počne ljubljenje i maženje, a onda nam se obavezno pridruži i pas. Mačor ne voli gužvu, ali ubacimo i njega u tu veliku gomilu ljubavi. Većeg bogatstva nema. Posle možemo i da se posvađamo, ali tu energiju kojom smo se napunili posle buđenja nijedna svađa ne može da uništi. Sećamo se svi zakona o održanju energije.
Pričam jer obožavam da pričam. Gluposti, ali i veoma pametne stvari. Znam odlično i da slušam, pomognem čak i ako ne želim ili ne mogu. Pamtim kao slon i to mi je zadatak za ovu godinu da naučim da zaboravljam. Vežbam svaki dan. Probudim se pre svih i dobro se oznojim. Onda sebe posle doručka, dok još svi spavaju, nagradim kratkom dremkom. Volim zumbu, jogu ali i neke vrlo teške i zahtevne vežbe. Sebi stalno postavljam nove izazove i zadatke.
Obožavam putovanja i na njih bih, pored uređenja doma, potrošila i poslednji dinar.
Vesti niti slušam niti gledam. Obožavam, od kada znam za sebe, filmove i serije i mogla bih da ih gledam stalno. „Visim“ i na internetu jer mislim da je neprevaziđen izvor informacija.
Pa ipak najveće istine svi krijemo u sebi. Sve odgovore već imamo samo ako želimo da ih pročitamo.
I ima i dana kada stane sve sem Balaševića…Kad smeh smenjuje suze baš kao što i muzika smenjuje priču na njegovim koncertima.
I dalje mogu da provedem dan čekajući telefon da pozvoni… I sad znam da osetim leptiriće posle samo jednog zdravo…Još znam kako je biti jedina, najvoljenija…
Još sam ja Ja.
Napisala: Milica Čvorović
Komentari 0