Infektivna mononukleoza

Nema pravog leka koji će da eliminiše virus koji je uzrok bolesti!

Zato se preduzima takozvana simptomatska terapija: obara se temperatura, dete mora da odleži – nema izlaska i šetnje, a potrebna je «lagana» hrana sa dosta tečnosti.

Retko je potrebno da se dete smesti u bolnicu – to je neophodno u slučaju teških formi bolesti (srećom, izuzetno su retke), kada dete nije u stanju da normalno jede i pije, niti da uzima lekove za snižavanje temperature, ili ako je opšte stanje deteta izuzetno teško.

• Da li su potrebni antibiotici?

Infektivna mononukleoza je, dakle, virusno oboljenje, pa se ne leči antibioticima. Ipak, antibiotici se često daju «napamet» – što je, naravno, pogrešno. Obično se visoka temperatura i naslage na krajnicima shvate kao angina, pa se započne sa davanjem antibiotika. Kao po pravilu, daje se neki od uobičajenih penicilinskih antibiotika za oralnu primenu (ampicilin, amoksicilin…). Interesantno je da preko 80 odsto dece sa infektivnom mononukleozom dobije osip po koži posle davanja polusintetskih penicilinskih preparata (a oni se najviše i koriste u pedijatriji – ampicilin i amoksicilin). To nije alergijska reakcija na penicilinske antibiotike, već jedna od karakteristika bolesti. Ovo je još jedan od dobrih razloga da se ne započinje antibiotska terapija napamet. Jer, najveći broj mališana koji dobiju ovaj osip, a imaju mononukleozu, pogrešno se proglasi alergičnim na penicilinske antibiotike.

Ako lekar sumnja da se uz virusnu bolest možda «zapatila» neka od bakterija u grlu (što se dešava kod mononukleoze), uzeće bris ždrela, koji će pokazati da li dete ima pridruženu bakterijsku infekciju. Ako se pronađe neka od bakterija, leči se «običnim» penicilinskim preparatima za oralnu upotrebu (Cliacil, Bimepen), koji ne uzrokuju osip kod dece sa infektivnom mononukleozom.

• Kada dete može da se vrati normalnim fizičkim aktivnostima?

Tu se «lome koplja» među pedijatrima koji se bave ovim problemom, ali većina smatra da je bar četiri do šest nedelja posle potpunog izlečenja dovoljno da se dete vrati «u akciju». Ovo važi za nekomplikovanu infektivnu mononukleozu – dakle, za ogromnu većinu dece.

Ako se deca aktivno bave sportom (kompetitivni sport), PRE povratka na teren je neophodan pregled pedijatra koji se bavi decom sportistima. Potom se daje «zeleno svetlo» za nastavak treninga. Naravno, posle najmanje četiri do šest nedelja pauze!

Većina roditelja je čula da je infektivna mononukleoza «gadna i opasna» bolest. Srećom, kod najvećeg broja dece prolazi posle desetak do petnaest dana, i ne ostavlja posledice. Odmaranje, lagana hrana, uz strpljenje deteta i roditelja je skoro uvek dovoljno za izlečenje. Kontrola pedijatra je obavezna, baš kao i stručna potvrda da je dete ozdravilo i spremno za nastavak uobičajenih aktivnosti.