Foto: Pxere
Za to vreme postale smo dobre prijateljice. Ona je savesna majka, koja voli svoju decu svim srcem. Naš odnos se oduvek zasnivao na iskrenosti, i ja sam se uvek trudila da joj iskreno govorim o uspehu njene dece. Zabrinuto je rekla: „Marijine ocene su dobre, nisam zabrinuta oko ocena, brine me to što mi se čini da više ne voli da uči.“
Jedino što sam mogla u tom trenutku jeste da klimanjem glave potvrdim njenu brigu. Potpuno je u pravu. Primetila sam da Marija poslednjih par godina ne voli učenje kao pre. Odgovor na pitanje šta je krenulo „po zlu“ mi je bio na vrh jezika, ali sam bila rastrzana između odgovornosti da pomognem Mariji, i činjenice da Marijina mama nije spremna da čuje ono što imam da joj kažem.
Mi smo krivi. Mi – njeni roditelji, učitelji i društvo generalno. Mi smo počinili zločin protiv znanja.
Istina, za Marijinu mamu, a i mnoge druge roditelje, je da je njeno dete žrtvovalo prirodnu radoznalost i ljubav prema učenju, zarad petica, medalja i uspeha. Mi smo krivi. Mi – njeni roditelji, učitelji i društvo generalno. Mi smo počinili zločin protiv znanja. Od prvog dana škole, usmerili smo je prema oltaru uspeha i istrenirali je da meri svoj napredak ocenama, poenima i nagradama. Naučili smo je da je njen potencijal usko vezan za njenu inteligenciju, a njena inteligencija daleko važnija od njene ličnosti. Naučili smo je da kući s ponosom donosi petice, trofeje, medalje i stipendije, a da nas ne interesuje koliko je naporno radila da bi sve to postigla. Naučili smo je da štiti akademska dostignuća do te mere da odustane čim primeti da izazovi postaju teži i zaprete da ugroze dosadašnji uspeh. Najgore od svega, naučili smo je da se boji neuspeha. Taj strah je odgovoran za rušenje njene ljubavi prema učenju.
Marijina mama izgleda zabrinuto, drži olovku u ruci, spremna da zapiše moj savet. Pokušavam da nađem najbolji mogući način da joj objasnim da svakodnevno kritikovanje i isticanje važnosti dobrih ocena i dobrih rezultata, ne samo da guraju Mariju da se još više oslanja na majku i njene sposobnosti rešavanja problema, već je i uče da su postignuća daleko bitnija od truda koji Marija ulaže u njeno obrazovanje. Marija je toliko zaokupljena željom da udovolji roditeljima, da se njena nekadašnja ljubav prema učenju pretvorila u želju za priznanjem.
Želja njene majke da Marija bude dobar đak dolazi iz ljubavi. U to nema sumnje. Ona želi sve najbolje za svoju decu, ali način na koji to pokušava da im nametne preti da postane kamen spoticanja do pravog uspeha.
Najbezbednije za nju je da bude na sigurnom i ne javlja se, niti pokušava. Da li to želimo? Da li želimo decu koja dobijaju petice, ali mrze učenje? Decu koja se diče akademskim uspehom, ali se boje rizika?
Marija je veoma pametna devojčica, ima visoko zacrtane ciljeve i od sebe očekuje savršenstvo. Majka je na to podseća svakodnevno. Doduše, ono što se kod Marije ne ceni i ne hvali jeste njen trud koji ulaže u teške matematičke probleme ili naučna istraživanja. Ona ne zna da nije važno ako pogreši odgovor, dokle god je put kroz zadatak nečemu naučio. Koliko god njoj to izgledalo suludo, ona uči upravo u tim teškim trenucima. Uči kako kreativnije da pristupi rešavanju zadatka. Uči se samokontroli i istrajnosti. Međutim, ona je na smrt preplašena neuspehom, i zato je prestala da uživa u intelektualnim izazovima i rizicima. Sada već ima problem da napravi grubi okvir mogućih rešenja za neki zadatak ili da da hipotezu za neko istraživanje, ne voli da govori naglas ispred svih u razredu. Ona zna da ako proba nešto novo, i ne uspe, da će taj neuspeh biti dokaz da nije pametna. Najbezbednije za nju je da bude na sigurnom i ne javlja se, niti pokušava. Da li to želimo? Da li želimo decu koja dobijaju petice, ali mrze učenje? Decu koja se diče akademskim uspehom, ali se boje rizika?
Majka i ćerka
Marijina majka je bila veoma uspešna u školi, uspešna je i u poslu i zna šta znači težak rad. Njena majka je dopuštala neuspeh, i da se igra i uči zarad učenja. Sada kada je ona roditelj, izgubila je iz vida vrednost borbe. Previše je zabrinuta Marijinim školskim uspehom da bi joj dozvolila da kroz borbu i izazove uči. Želi da Marija ima sve, ali zaboravlja da su i njena najlepša dečija iskustva dolazila upravo iz bezbroj pokušaja, grešaka i uspeha na kraju krajeva, sve zarad avanture i užitka u sticanju novih znanja.
Poznajem ženu koja sedi ispred mene, jer je ona ista kao ja. Teško mi je da joj kažem istinu, jer se s jedne strane bojim da se ne naljuti, a s druge strane mi je teško jer tako priznajem i sopstvene roditeljske greške. Možda je krajnje vreme da joj kažem istinu, da bismo zajedničkim snagama mogle da se popravimo i pomognemo deci da ponovo otkriju hrabrost, entuzijazam oko učenja i otpornost na sve što ih čeka u odrastanju. Uz malo sreće, gledaće s osmehom na svoje detinjstvo i biće nam zahvalni; ne samo na bezuslovnoj ljubavi, već na našoj volji i želji da uložimo u stvari koje će imati dalekosežni efekat na njihov razvoj i emotivno stanje, pre nego kratkoročne sreće koje donose ocene. Biće nam zahvalni na našoj volji da pustimo da njihovi životi budu samo malo teži danas, da bi znali da se nose sa izazovima koje život donosi sutra.
Duboko udišem, i govorim joj kako stoje stvari.
Komentari 0