Ispovest jedne mame: Borba za potomstvo

Foto: Privantna arhiva

Da se odmah ogradim, ne upoređujem svoju bol sa bolom ljudi koji su izgubili svoju živorođenu decu, sa decom koja su umrla na rođenju, sa poodmaklim trudnoćama. Ali ovo je bila najveća za mene.

Odmah posle venčanja smo radili na bebi i u šali govorili da će ljudi misliti da sam se udala trudna jer će se to desiti vrlo brzo. Otišli smo na Divčibare bez dece koju imamo i napokon imali vreme samo za nas. Vreme je bilo kao novembarsko i ako je bila sredina maja a nije ni Maljen neka visoka planina. Moj muž je pametno poneo zimske jakne jer ćemo se “vratiti sa bebom“ pa da se ne prehladi, šalili se da će se zvati Maljen ili Maljenka.

I naravno, jedva dočekah 28.-i dan ciklusa. Da budem iskrena i pre toga sam radila test jer teoretski može i ranije da se sazna. Naravno da nije radilo posao. Ali hajde, taj 28.-i, jedva vidljiva crtica. Muž misli da je nema a ja objašnjavam kao blesava da čim se vidi promena, to je znak da ima bete u urinu. Ne veruje mi pa ujutru radimo betu a ja ljuta i smrtno uvređena. Sretnem i svekrvu u laboratoriji. Jasno bilo ženi kad nas vide zajedno ali mudro ćuti. Koja šansa kad živimo u različitim delovima grada i da se sretnemo na trećem mestu u isto vreme, ona redovno vađenje a ja vrloo vandredno.

Čekam mejl, odužilo se. Onda sam morala i da zovem. Mojoj sreći nije bilo kraja. Zovem njega, plače on, plačem ja. Prelepih deset dana. Čekamo prvi ultrazvuk.

13. jun 2016. Ujutru smo stariju ćerkicu ispratili na Taru sa vrtićem i eto još malo vremena za nas. Počinje stomak da me boli. Nije mi to poznat osećaj. Nervozna sam.  Odlazim kod lekara i „dr vidi mešak‚‚ i nema krvarenja, sve je ok. Dobijam Utrogestan i bolovi prestaju.  15. Jun, ja na poslu i pocinjem da krvarim. Kako mi je Visegradska blizu radnog mesta, nije mi mnogo vremena trebalo do tamo. Čekala sam jedno 20 min i ne baš ljubazan dr mi je rekao da on ne vidi ništa u materici i poslao me na vaginalni ultrazvuk. Sa mnom je bila koleginica a pored divna žena čija je drugarica isto tako krvarila a danas ima divne blizance. Volim to u ženskoj prirodi da se uvek sete nekog čiji primer može da uteši. Sete se ili izmisle. Svakako je divno.

Doktorka me je pregledala, zvala kolegu, tresla sam se i znala da nije dobro. Telefon je vibrirao, znala sam da je muž van sebe. Sređivao je papire za naš prvi zajednički automobil, za koji smo digli kredit dva dana ranije i ulozili pare od venčanja. Alfa romeo 147, 2003.-e ali za nas kao Ferari. Sad imamo i kola, može beba da dođe.

‚‚Gospođo, vanmaterična je, plod se zaustavio u desnom jajovodu‚‚. Nisam više nista čula, sve je bilo u daljini. Plakala sam. Saosećajno su me pogledali a posle toga nastavili da se šale i pišu izveštaj. Izašla sam i sela. Zvala sam Željka i plakala, samo grcala. Nisam želela na prijem. U garderobi me pita žena imam li papuče i spavaćicu. Rekoh da sam bila na poslu a ne da sam planirala da izgubim ovu bebu. ‚‚Imate dete kući‚‚ , rekla je. ‚‚Ne plačite‚‚. To ču čuti još nekoliko puta narednih dana. Sestre su bile divne, lekari divni. I ako sam se u istoj bolnici i porodila, ovde je bilo neuporedivo ljubaznije osoblje, verovatno svesno činjenice da ovde nema radosti već uglavnom tuge (spontani, operacije, vanmaterične). Imala sam i sreće. Dr koja mi je ‚‚videla‚‚ plod i dala Utrogestan je dovela do toga da ne osećam bol koji je govorio da nešto nije u redu. Da nisam prokrvarila vrlo verovatno bi došlo do pucanja jajovoda jer ja više nisam imala simptome i mirno bih čekala ultrazvuk. Tada bi posledice mogle da budu fatalne. Sreća pa me je organizam opomenuo i ako prvi znak nije protumačen kako treba. Nisam jela 50 i kusur sati niti pila vodu, čekajući operaciju. Nije mi ni falila, za neverovati. Plakala sam samo i ležala, muž je sedeo pored mene satima (i za to su imali razumevanja). Doneo mi je moj ključ od kola. To je trebalo da mi znači a nije mi značilo ništa.

Operacija je super prošla, laparaskopski. Otišlo je ono što je trebao da bude naš blagoslov, i moj jajovod sa njim. Lekar je rekao da može ponovo da se desi, ali da se opustim jer uvek mogu na vantelesnu. Kao da idem da vadim krv, tom lakoćom. A ja već imam dete i ne ispunjavam uslov za vantelesnu o trošku države, a privatno…

Dan posle operacije su me pustili. Bila sam prvi put u našim kolima, kolima kupljenim zbog bebe. Fizički sam bila oporavljena, psihička borba je tek sledila.

Srećom ćerka je bila na putu. Ali došla je i trebalo joj je objasniti gde je beba otišla. Imala je samo četiri i po godine i radovala se što će napokon imati brata ili sestru.

Ležala sam danima… Plakala… Klasično pitanje zašto nama. Bila sam potpuno zdrava, nikada u boljoj formi, odmah ostala trudna. Sećam se da sam ležala mužu na krilu i pitala kada će bol proći a on je rekao da će proći kada dobijemo bebu.  Tako je i bilo.

Bio je uvek tu, patili smo zajedno ali je ipak morao da me trgne jer sam nas previše uništavala. Rekao je da mu trebam ja, a beba ako dođe biće srećan. To mi je stalno ponavljao, da mu trebam ja…

Odradila sve preglede nakon toga, nisu ukazali ni na šta. Sačekajte par meseci. Jedva sam dva sačekala.

Tri meseca sam gledala plodne dane, nervozna čekala 28.- i dan, kašnjenje me je radovalo. Da bih 32.-i dan dobila. Tri ciklusa… Četvrti mesec… 32.-i dan. Jedva vidljiva crtica. Ne smemo da se radujemo… Zovem dr da pitam šta da radimo dok čekamo uz. Ne bih znala da može beta da se prati. Što bih i znala, prva trudnoća je bila ‚‚školska‚‚.. . Petak, beta je ok za taj dan ciklusa. Čekamo ponedeljak, po proračunu treba nešto oko 700 minimum. Dolaze rezultati, jedva otvaram mejl. Beta preko 2000. Da li sme tolko ? Dr se ne javlja. Sveti je Nikola, mozda slavi. Zove me, kaže da je dobro. Vidimo se za desetak dana na uz.

Plačemo opet od olakšanja i sreće ali ne govorimo još drugima. Na pregledu mi kaže doktorka da opustim stomačne mišiće, u materici je. Opet suze radosnice.

Trudnoća mi je bila teška, imala sam dosta problema ali sve smo prošli zajedno. Tata nije preskočio ni jedan ultrazvuk.

Nedavno ga je doktorka pitala da li je kolega, kada je na prvom pregledu on držao, povijao, presvlačio a ja sedela i postavljala pitanja koja sam spremala. Kaže zvaće ga da radi kao asistent. A kome onda ja da asisitiram ?

Mogu reći da više ne boli. Bolelo je mnogo, gotovo da sam fizički osećala bol u grudima. Gušilo me je. Uvek sam želela o ovome da pišem ali je trebalo vreme da sve to sazri. Sada imamo Drinu za koju lekari kažu da je savršena (ako se tako može reći). Drina nije mirna reka, pa tako i naša Drina pokazuje svoj karakter, vrlo snažan. Kako kaže moj muž, da nije ona beba otišla, ne bi imali ovu ‚‚savršenu‚‚.

Nadam se da se previše ljudi neće naći u ovoj mojoj priči, koja se nažalost uglavnom dešava bez objašnjenja. Nisam neki motivacioni govornik ali verujte da će sutra biti sve ok. Mnogi parovi prođu jezive bitke i ratove za potomstvo ali ih dobiju. Moja borba je bila neuporedivo kraća i lakša ali je ipak bila borba. Hvala dragom Bogu na ovom blagoslovu…