Istraživanje: 65% dece na Balkanu koja nisu puzila obolelo od teške bolesti kičme

Foto: Canva

„Deca se gaje na podu. Dete ne treba ništa učiti“

Fizioterapeut Ljiljana Katunac koja je 22 godine radila u Klinici za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“ u Beogradu i veliki deo svog rada provela na dečijem odeljenju, nedavno je privela kraju regionalno istraživanje o skoliozi čija se recenzija sada čeka u Hrvatskoj.

Kako je rekla, rezultati ukazuju na to da je 65 odsto ispitane dece koja imaju skoliozu preskočilo puzanje u svom razvoju jer veliki broj roditelja izbegava da stavi dete na pod, a pravilan razvoj kičme definitivno umnogome zavisi od puzanja.

– Ne dopada mi se kad vidim da roditelji nepotrebno troše novac na različite hodalice, ogradice i ostala pomagala, a u suštini sve to sputava normalni motorni razvoj koji je svojevrsno čudo jer beba kad se rodi ne može ništa samostalno da uradi, a već sa godinu dana ona može da uhvati staklenu ili plastičnu čašu i odmeri kojom snagom treba da je drži – kaže Ljiljana Katunac

Prema njenim rečima, ako beba preterano rano sedi ili stoji, mišići kičmenog stuba to ne mogu da izdrže.

– Kroz razlišite položaje i ponavljanje pokreta mozak prepoznaje oblik kičme, kao i mišiće i meka tkiva oko nje i na taj način razvija pun potencijal kičmenog stuba i mišića leđa. – ističe Katunac.

Budući da joj je skolioza druga ljubav i specijalnost, upravo je to bio razlog da Ljiljana Katunac napravi vezu između motornog razvoja u prvih godinu dana i skolioze. Istraživanje dugo već vodi sama, ali je saradnja sa doktorkom Đurđicom Kesak-Ursić iz poliklinike OTOS iz Osijeka i Almom Ćurtović, Bobath instruktorom iz Specijalne bolnica za zaštitu djece s neurorazvojnim i motoričkim smetnjama „Goljak“ iz Zagreba čitavu priču podigla na mnogo viši nivo.

– Ljudi pogrešno shvataju – ja nisam našla uzrok skolioze. Onaj ko to bude učinio, dobiće Nobelovu nagradu budući da je ona tolika ne poznanica. Međutim, mi smo joj se približili jer sada znamo da kičmeni pršljenovi u pubertetu počinju nejednako da rastu, ali zašto se to dešava – ne znamo – ističe.

– Usmerili smo istraživanje ka tome da deca koja preskoče puzanje i nemaju uredan motorni razvoj budu bolje praćena od pedijatara. Dakle, samo da se njima pruži informacija da bi ta deca možda češće trebalo da idu na sistematske i da se roditeljima skrene pažnja o čemu treba da vode računa u razvoju kako bi se naravno, ukoliko se pojavi bilo kakav kičmeni deformitet, reagovalo na vreme.

Katunac ističe da je i kod skolioze, i kod kifoze (koja je vrlo nezgodan deformitet) vreme od ključnog značaja – ova stanja se pojavljuju najčešće u pubertetu i u roku od 3 godine se mora intervenisati kako ne bi došlo do doživotnih oštećenja kičme.

– Deca se gaje na podu. Dete ne treba ništa učiti. Druga je stvar kada primetite da nešto nije u redu, pa treba da intervenišete. Ono što svaka majka treba da dobije još u porodilištu jeste uputstvo za tzv. baby handling i da zna kako da uzme bebu, kako da je spusti, kako da je nosi. Važno je da ne ometa motorni razvoj već da taj „handling“ bude pomoć tom motornom razvoju.

Jedna od većih grešaka koje mame prave jeste način na koji uzimaju bebu dok leži na leđima.

– Kada beba leži na leđima, a mame podvuku ruke pod potpazužne jame i podignu dete, tako u tom horizontalnom položanju. Nikako! Ni vi tako ne ustajete iz kreveta. Beba se uzima tako što se okrene na bok jer i vi tako ustajete iz kreveta. Beba mora da upozna sve aspekte svog tela. Prvo se okrene na bok i onda se podigne.

Najvažnije je do godinu dana pustiti dete da samo razvije svoju motoriku jer će samim tim smanjiti i mogućnost povreda kasnije u životu.

– Dete koje puzi ima odlične zaštitne reakcije. Na primer, imate dvoje dece – jedno koje je puzalo i drugo koje nije. Dete koje je puzalo i koje pada u najgorem slučaju lomi ruku jer će da je postavi da se zadrži. Dete koje nije puzalo nema dobre protektivne reakcije i uglavnom udara glavom. Jasna je razlika – zaključuje Ljiljana Katunac u razgovoru za „Telegraf“.