Umorne i upale,ali nasmejane. Dete jednih načičkanih bora na licu. Bora koje su svedoci svega što je jedna ONA kroz život prošla. Jednih povijenih leđa, baš onih koja su preko sebe pretovarila sve na ovom svetu. Ja sam njeno dete. Unuče. Najstarije, prvo. Najvoljenije ne mogu da kažem, jer nas je svo troje podjednako volela,ali ja sam dete jedne babe. Jedne čuvene Vide, iz Bovana, u Republici Srpskoj. One koja je uvek i za svakoga imala vremena, srtpljenja i snage. Ona koja me je jurila po dvorištu sa tanjirom, i davala mi da jedem dok sam ja sedela na gomili sa peskom i igrala se. Ona kod koje sam u dvorištu provela najlepše trenutke detinjstva, sa čije sam jabuke ,kad se popnem na nju, videla ceo neki novi svet. Neki dečiji, bezazlen, lep, čaroban. Ta jedna baka, u svojoj kući „iznad krivine“ živela je sama kad sam se ja rodila. Njenog životnog saputnika ,a mog dedu,sudbina i rat su od nje odvojili, malo pre mog dolaska na ovaj svet. Ipak, taj nedostatak se nikada nije osetio. Makar ja nisam.
Deda je bio prisutan u njenim pričama i pričama moje mame i ujaka,slikama, anegdotama. U njenim dozivanjima njega ,da niko ne čuje, njegovo je ime izgovarala tiho kao molitvu. Ona je bila i baka i deka. I samo ona zna kako joj je to godinama, sve do skoro, polazilo za rukom. Ja sam dete jedne babe. One koja pravi najukusniju pitu sa krompirom, svom zetu. Najlepše i najukusnije uštipke svojoj deci i unucima. A svi smo mi bili njena deca. Ja sam dete jedne babe koja me u životu nikada nije udarila jer je čvrsto verovala da bi u tom slučaju „Nebo plakalo.“ A njoj je Nebo bilo nešto posebno. Dete sam jedne babe koja nije dozvoljavala da se ni u najgorem ludilu psuje Sunce. O nečemu još većem, da i ne pričam. Ta, moja, najviše moja nego ičija tuđa, baka, znala je najzanimljivije priče i šale. Spavala je sa mnom u trenucima kad ja to nisam smela sama na spratu. Sada kad je nema, taj sprat je najtužnije mesto na svetu, i evo, već dvw godine, ne umem da uđem i popnem se na sprat, a da mi se neskotrljaju suze niz lice. Svako dete zaslužuje da bude dete jedne takve babe. Bake.
Takve bake su čar svakog detinjstva. Takve bake prave najukusnije kolače, kuvaju najlepšičaj ,i najnežnije vidaju rane na kolenima. Takve bake sve čine za svoju decu, i unuke. Takve bake su odraz jednog drugačijeg vremena od današnjeg. Takve bake ostaju da ih pamtiš zauvek, i još duže. Da se uvek sećaš kako su te branile od ponekad nezasluženih nekoliko po turu, da tvojoj mami govore kako se deca ne tuku!!!! Da pođu po tebe kad počne kiša, i ako si samo stotinjak metara od kuće sa ostalom decom. Da se raduje svakom tvom rođendanu, svakom tvom uspehu, svakom tvom završenom razredu i početku novog. Kada sam diplomirala, sa ocenom 10, svoju diplomu posvetila sam baš njoj. Baki čije sam dete. Njoj, jer Kad sam pošla u prvi razred, a to je već sad jako davno bilo.. dobila sam jedan ljubičasti rančić. Za prvi dan škole. Za sve petice koje ću u njemu doneti kući, za sve uspomene koje ću istresati svaki dan iz te torbe na patos. Da u nju stavim sve snove i ambicije. Kad sam upisala srednju školu pitala je „Pa koliko jos planiras da ides u skolu? Rekla sam „Joj.Ne pitaj. “ nasmejala je se i rekla „Radosti moja, mozes ti to. “ ..kada je se srednja škola završila svima je, ta moja baka, pokazivala slike sa moje velike mature. Bila je ponosna na ono u šta sam izrasla. A onda sam se ja pojavila sa , kako je govorila „sumanutom“ idejom, da upisem fakultet. „Pa dete hoces da osijediš od učenja?“ Ja sam se smejala, rekla sam ne boj se ima posle još. To što sam tog dana diplomiranja uradila, tu desetku koju sam dobila, posvetila sam njoj.I ako sam znala nećeš moći da vidiš diplomu, desetku upisanu u indeks, moje suze radosnice. Da nećeš reći „Prva radosti, bravo!“ Znala sam. U sebi sam znala da si ti sve to uredila da se tako završi. Diplomirana vaspitacica sa ocenom 10 na odbrani zavrsnog rada svoju konacnu desetku i sve ovo sto je postala danas, posvetila je tebi. Ja sam dete jedne babe. Jednog neumornog borca, ratnika koji bolest nije priznavao, niti si ikad toj glupoj bolesti dozvolila da ti skine osmeh. Do samog kraja, bila si jaka i na svojim nogama. Već dve godine, nisi sa mnom. Ali sam ja idalje dete jedne bake. I to ću biti zauvek, jer to tako mora, i tako je ispravno. Ja sam tvoja,i ti si moja, i dalje nemam šta da dodam, osim da krv nije voda,i da joj treba biti odan.
Ono što me poslednjih dana jako steže u grlu i otežava mi disanje je činjenica da ću za koji dan postati mama. Mama jedne bebe. A tebi neću moći da javim. Ali, sva će moja deca, ma koliko ih bude, znati ko je jedna baka. Jedna ti. Neponovljiva i omiljena. Vreme nije ništa promenilo, osim što me je naučilo da živim sa nenadoknadivošću. A tebe, kao što sam hiljadu puta do sad rekla, nikada i ničim neću uspeti da nadoknadim, i sve te trenutke koje si ulepšavala, isve suze koje si pretvarala u osmehe. Hvala ti. Voli te mišur. Zauvek. 🙂 Jel vam jasno zašto je svima potrebna baš jedna takva? E, baš zato.
Komentari 0