Foto: Pixabay
Japanci važe za jedan od najdisciplinovanijih naroda u svetu, a oni koji poznaju njihove običaje i kuturu tvrde da su im i deca od malih nogu naučena redu i pristojnom ponašanju.
Šta je tajni recept ovih istočnjaka za uspeh, kada je u pitanju vaspitanje dece?
Novinarka Kejt Levis koja godinama živi u Japanu u tekstu za „Savvy Tokio“ objašnjava umetnost Japanaca u vaspitanju dece koju je naučila u suživotu sa njima.
– Jedna od velikih zabluda koju sam imala posle preseljenja u Japan bila je da su njihova deca od rođenja savršeno samodisciplinovana. Zamišljala sam male robote kako s poštovanjem slušaju svoje roditelje, tiho slede sva pravila s urođenom poslušnošću i preciznošću – navodi autorka teksta.
Ona objašnjava da joj se to tako činilo uvek kada je putovala vozom u kome deca stara dve-tri godine sede u tišini i igraju se s plišanom igračkom, dok njen dvogodišnji sin nezaustavljivo skače po kupeu.
– Dok sam ga tiho prekorevala japanske majke kao da su zračile mirnom vedrinom „dobrih majki fine dece“. Nije se moj sin baš tako loše ponašao. Bila je samo očigledna kulturološka razlika u tome šta se očekivalo od njegovog ponašanja i kako su naučeni njegovi japanski vršnjaci – piše Kejt.
Tad se zapitala šta to Japanci rade i ko vaspitava njihovu decu kada su tako poslušna i smirena.
I mali Japanci imaju napade besa
– Mi, koji smo u Japanu bili stranci, počeli smo da igramo igru pronalaženja neposlušnog japanskog mališana kada bi decu izveli u park. Kada bi se i desilo da ugledamo male Japance kako u javnosti imaju napad besa, odahnula bih s olakšanjem, jer bih shvatila da nisu samo naša deca ta koja imaju ponekada loš dan.
To se dešava i malim Japancima. Ipak, činilo se da japanski roditelji uopšte ne intervenišu tokom takvih epizoda. Dete bi sedelo na zemlji, plakalo i vrištalo na igralištu ili u parku, a roditelji su izgledali potpuno opušteno i nezabrinuto – prenosi Kejt svoje utiske.
Ona opisuje situaciji kada je njen sin odbio da ide kući vozom i to koliko se neprijatno osećala zbog njegove histerije i koliko se izvinjavala ljudima u kupeu, a da nijedna njena disciplinska metoda nije uspela da umiri mališana.
– Međutim, posle nekoliko dana našla sam se u situaciji kada sam posmatrala jednog malog Japanca u vozu koji histeriše. Desilo se. Ali, otac ga je odmah uzeo u naručje i izneo iz voza. Sledeća scena koju sam videla je kako pored stuba čuči ispred deteta i nešto mu objašnjava. To je bilo otkriće – priseća se autorka teksta i dodaje da je to viđala i ranije, ali nije na to obraćala pažnju.
Ona ističe da je tajna japanskog, uspešnog načina vaspitanja dece u tome što se oni odmah fokusiraju na zaustavljanje lošeg ponašanja i na razgovor nasamo o tome što se dešava.
Osim poštovanja integriteta deteta, disciplinovanje u četiri oka takođe ne dovodi ni roditelje u nezgodnu situaciju. Na japanskom jeziku disciplina je „shitsuke“ – što se ujedno odnosi i na treniranje i na vaspitanje.
Kaznite ponašanje, a ne dete
Čini se da se dečji psiholozi širom sveta slažu da je uvek najbolje kazniti ponašanje, a ne dete.
– Fokus Japanaca je na disciplini kao treningu. Oni podučavaju decu lepom ponašanju stalnim modeliranjem odgovarajućeg načina vaspitanja i razgovorima u četiri oka kad skrenu s tog puta.
Deca u vrtiću slede strogi raspored, ponavljajući iste pesme, igre i pristojno ponašanje, poput urednog slaganja cipela i mirnog sedenja dok to ne postane rutina – objasnila je Kejt.
Na kraju, zaključila je ona, roditelji se drže onoga što najbolje funkcioniše u vaspitanju, ali njihov princip je da uvek razgovaraju sa decom i kazne njihovo ponašanje onog trenutka kada su deca napravila prestup, bez ikakvog odlaganja.
Komentari 0