Razumem da je ovo ono što treba da uradimo. Kalendar mi to govori – i govori mi to od juna – da nova školska godina samo što nije počela, ali ne mogu to da prihvatim.
Imam pitanja.
Mislim da sam propustila momenat kada je tvoja omiljena plišana igračka postala ne tako važna za tebe. Kada im je najavljeno da će biti odsutne iz tvog života? Biću iskrena ako ti kažem da vožnja svaki put 10 milja do bioskopa nije moja omiljena stvar.
I ponovo, izvini za neke reči koje sam izgovorila. Ali ideja da sada ideš bez svoje omiljene igračke na spavanje je pomalo tužna za mene.
Takođe, biće dana kada ću morati da koristim lift dok si ti u školi. Ko će da pritiska dugmiće umesto mene? U prethodnih nekoliko godina mogla sam da uđem glamurozno u lift znajući da će neko da uradi teži deo posla umesto mene. Da li je to nešto što sada treba sama da naučim da radim?
Da li je hodanje sada način na koji idemo od jednog mesta do drugog? Zato što mi se čini da sam konačno prihvatila to da idemo brzinom od 20 minuta samo kroz jedan blok. Gledajući u lišće, mazeći životinje, i samo skakutanje po kraju je bio naš ritual. Da li sada planiraš da postaneš neko ko će po pravilima ići pravo dok ne stigne tamo gde je zaista i namerio?
I mogu da nastavim dalje. Da li ćeš i dalje imati vremena da mi sediš u krilu? Da li će i dalje postojati zagrljaju u nedelju ujutru? Da li i dalje mogu da računam na tvoju pomoć kada pečem kolače ili nešto drugo za šta obe znamo da nisam vešta?
Jedna od mnogih stvari koje ti u roditeljstvu niko ne kaže, jeste da nikada ne znate kada je za nešto poslednji put. Kao kada si poslednji put puzala. Bili smo toliko srećni što si pravila prve korake, da smo zaboravili da je to bio poslednji put kada si puzala. Kada si počela da spavaš u većem krevetu bili smo toliko srećni, da smo zaboravili da poslenji put spavaš u krevecu. Poslednji put kada si zaspala u kolima pa smo te nosili pažljivo do kuće, kada smo hodali na prstima da te ne bismo probudili, nismo znali kada je bio poslednji put za to.
Sve se dešava tako brzo.
Uvek te ohrabrujemo kada rasteš da probaš nove stvari. Tako da verujem da ne možeš ni da zamisliš da mi je teško kada pakujem odeću koju si prerasla. Kada pregledam tvoj ormar i vidim male farmerke, samo što ne počnem da plačem. Umela sam da prislonim uz lice tvoju garderobu, i kao da je udišem dok plačem.
Tako da imam zahtev za tebe. Ako me pustiš da napravim par fotografija prvi dan tvoje škole pre nego što nestaneš u svojoj novoj učionici, obećavam da ću sačekati dok dođem do kola i počnem da plačem. Da li imamo dogovor?
Priredila: Ivona Jovanović
Komentari 0