Život neće zauvek biti ovog nivoa haosa koji je rezultat gajenja tri mala deteta.

Nećemo zauvek imati ovo brdo veša kojim treba da se bavimo tokom vikenda zato što smo preko nedelje bili toliko zauzeti da nismo stigli da ga se rešimo.

Nećemo se zauvek buditi u 2h ujutru zbog plača naše bebe ili zbog noćne more naše dvogodišnjakinje ili zato što se četvorogodišnjakinja upiškila u krevet.

Nećemo zauvek gubiti svoje misli i u potpunosti zaboravljati šta smo hteli da kažemo zato što smo tokom našeg petominutnog razgovora bili pitani zašto helikopteri zvuče drugačije od aviona, zašto je toliko veša na gostinskom krevetu, da li možemo da idemo u park, da li možemo da slušamo muziku i plešemo……i…..šta sam ono beše govorila….?

O, da…neće zauvek biti ovako.

Nećemo zauvek najviše vremena tokom večere provoditi pitajući (moleći?) našu decu da pojedu bar još tri zalogaja, dok naše prekidamo, pripremajući se za naš sledeći izazov večeri: vreme za kupanje.

Nećemo zauvek biti previše umorni da bi se obukli, da bi smislili na koje mesto možemo da odemo sami, i da stvarno tamo odemo – zajedno, kako bi uživali u razgovorima sa odraslima. Neće zauvek morati da prođu meseci i meseci kako bismo izašli u noćni provod.

Nećemo zauvek biti ovako izmoreni na dnevnom nivou zbog hvatanja koraka sa svoja tri mala čoveka koja rastu i koja uče svake sekunde svakoga dana.

Nećemo se zauvek buditi iscrpljeni zato što su nas tokom noći, u različita vremena, budila tri mala bića, a rano ujutru idemo na posao ili moramo da nastavimo da se bavimo decom tokom predstojećeg dana.

Nećemo se zauvek osećati kao da nam nije mnogo ostalo da pružimo jedno drugom na kraju dana jer naše strpljenje neće zauvek biti testirano toliko svakoga dana i u budućnosti nećemo biti toliko fizički i stalno potrebni našoj deci kao što smo to sada.

Neće zauvek biti ovako.

Jednoga dana, imaćemo decu koja su odrasla. Kojima smo manje potrebni. Koji provode manje vremena sa nama zato što imaju prijatelje, ili se bave sportom ili stvarima koji nemaju mnogo veze sa njihovim roditeljima.

I onda ćemo možda imati više vremena za bavljenje vešom i biće lakše da izađemo u večernji provod i imaćemo više snage da se upustimo u neki smisleni razgovor jedno sa drugim pre nego odemo u krevet.

Mislim da ćemo imati sve to. I radujem se tom periodu kada ću imati više vremena da ga provedem sa tobom.

Ali sada, trenutno, imamo sve ovo. Svu ovu lepotu. Svo ovo čudo. Svu ovu radost. Tu, pravo ispred nas.

Brinem se da će nam jednoga dana nedostajati svo ovo ludilo. Da li ćemo znati šta da radimo sami sa sobom ukoliko ne sračunavamo račune dok istovremeno slušamo pesmu „Ja još uvek stojim“, čisteći proliveno mleko istovremeno sa smirivanjem uplakane bebe.

Nedostajaće nam epizode maženja nedeljnim jutrima sa našim devojčicama onda kada one ne budu želele više da se uvuku u naš krevet.

Nedostajaće nam porodični zagrljaji.

Nedostajaće nam ples u dnevnoj sobi. I sa sigurnošću znam da će mi nedostajati oni trenuci kada zgrabiš jednu od naših ćerki u naručje i zatim se vrtiš sa njima.

Nedostajaće nam zvuci kikotanja pre odlaska u krevet dok čitamo zajedno priču pred spavanje  i pokušavamo da izbegnemo brojne zahteve koju nam deca upućuju kako bi odložile spavanje a koje neizbežno dobijamo.

Nedostajaće nam odlasci u park tokom vikenda i detaljno pripovedanje priče, pa čak i sva ta buka tokom večere.

Nedostajaće nam ovaj period zajedničkog života. Ali, hej – ne postoji period kao što je ovaj sada, zar ne?