Jesper Jul: Ranije je bilo jednostavnije postavljanje granica

Od tada do danas su nastupile mnogobrojne promene u društvenim i porodičnim normama i vrednostima, pa smo stekli više znanja o deci i njihovom razvoju.

Primer: U „Majčinoj knjizi” napisanoj 1925. roditelji se najodlučnije odgovaraju od zajedničkog porodičnog obedovanja. Potom su usledile decenije u kojima se to smatralo ispravnim i vrlo važnim za celu porodicu. Sada je pak uvreženo mišljenje da roditelji treba sami da odluče da li će odabrati zajedničke obroke u krugu porodice nekoliko puta nedeljno ili će se opredeliti za slobodu odlučivanja
svakog pojedinog člana porodice kada će, gde i šta jesti.

Na osnovu čega će roditelji doneti odluku?
Na psihološkoj osnovi?
Na zdravstveno-prehrambenoj?
Na praktičnoj osnovi, ravnajući se prema radnom i slobodnom vremenu?
Na osnovu ishodišta u emocionalnom doživljaju užitka? Jesu li zajednički obroci u njihovim porodicama bili trenuci uživanja ili mučnog ćutanja?
Da li roditelji vole da pripremaju bogate ručkove ili je brza hrana postala prihvatljivo rešenje

U skandinavskoj kulturi bezgranična i totalitarna vlast roditelja nad decom je u svom završnom stadijumu i to je u svakom slučaju pozitivno. Jedan od rezultata ovoga je da smo sada mi odrasli prisiljeni da učimo nove načine ophođenja s decom. Nepromenjenom je ostala činjenica kako je za decu najzdravije da odrastaju u porodicama u kojima postoje određene granice, ali je nedopustivo i dalje ih postavljati u formi zabrana i naredbi: Moraš! Ne smeš! Treba da…! Nemoj! Sad si baš bezobrazan!

Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje

Tu spadaju roditelji koji grčevito pokušavaju da zadrže uvrežene načine postavljanja granica, kao i roditelji koji se srcem odmiču od oštre i autoritarne forme, ali teško pronalaze nove i bolje načine.

Prva grupa roditelja smatra svoju decu buntovnom i drskom, a u drugoj grupi deca vrlo brzo preuzmu kormilo porodice te počinju njom da  upravljaju. I jedno i drugo je destruktivno i nezdravo kako za decu, tako i za roditelje.

Najvažnija razlika je da granice više ne treba postavljati kao električnu ogradu oko dece, nego kao lične granice odraslih. Umesto da se zapitate: „Što je najbolje za moje dete?” zapitajte se: ”Što je najbolje za mene – i kako će se to odraziti na moje dete?”

Ne možemo više tražiti „spisak gotovih rešenja” kako bismo videli šta je „uobičajeno”, „tačno”, „ispravno”. Umesto toga treba sami sebe da zapitamo – ko sam ja i ko je moje dete, a to je za mnoge od nas sasvim drugačiji način razmišljanja i sasvim drugačiji zadatak. A i traje duže vremena.

Uvreženo je mišljenje da većina današnje dece ispituje granice do kojih mogu ići, tako da nimalo ne čudi zaključak roditelja i pedagoga da se mora postaviti što više jasnih granica te da odrasli moraju biti stroži i dosledniji. Moje iskustvo govori da će se delotvornije pristupiti problemu ako se umesto ove ”dijagnoze” opišu dečje potrebe i kaže: ”Aha, ovde imamo dete koje izgara od želje da sazna kakvi su njegovi roditelji i koje traga za njihovim pravim granicama.”

Deca počinju da ispituju granice do kojih mogu ići (i tada postaju naporni i razuzdani), kada njihovi roditelji imaju poteškoća pri pronalaženju samih sebe i svojih ličnih granica. U svojoj nemoći ulaze u ulogu „roditelja”, pokušavaju da kombinuju vlastite ideje i stavove društva o tome kakvi bi trebalo da budu ”pravi” roditelji. Zbog toga smo često svedoci kako roditelji imaju problema pri postavljanju granica ne samo u odnosu na svoju decu, nego i u odnosu na druge osobe: životne saputnike, roditelje, kolege, klijente…

U tome nema ništa sramotno ili neuobičajeno. Mnogi od nas postanu roditelji u životnom razdoblju u kojem još nismo potpuno upoznali sami sebe i gde nismo završili izgradnju naših granica u odnosu na druge ljude – a pogotovo, ili uopšte ne u odnosu na čoveka ili ženu s kojom smo dobili dete. U porodici u kojoj smo odrastali, naučili smo nešto o našim ličnim granicama, ali ne sve. Neke od onih zdravih
granica koje smo tada imali nisu se sviđale našim roditeljima pa smo morali da ih se odreknemo. Neke od nezdravih emocionalnih granica koje su imali naši roditelji smo morali prihvatiti, dok su neke od naših granica bile pređene i narušene, a neke ignorisane.

Zbog toga je naša druga (i treća, i četvrta itd.) porodica mesto gde treba da nastavimo svoj lični razvoj. Što se tiče razvoja ličnih granica to u većini slučajeva traje 10-15 godina. Veliki deo ovog razvoja se odvija uz decu, s decom i u velikoj je meri inspisiran njima.
Inspiraciju često doživljavamo kroz razdražljivost i frustraciju, pa se mnogi roditelji oslanjanju na stogodišnju tradiciju iskaljivanja tih osećaja na deci u obliku kritikovanja, optuživanja, grdnje i ukora. Sve ovo deluje destruktivno na samosvest dece i na porodični sklad. I što je najvažnije – narušava integritet deteta, jer na kraju krajeva poručuje deci da je u redu ne poštovati granice drugih ljudi! A onda deca upotrebljavaju naučeno tako što prelaze i ne poštuju granice svojih roditelja.

Razvijati se zajedno

Živimo u doba u kojem smo napokon uočili kako nema razlike između dece i odraslih ljudi. Merilo kako se treba ophoditi prema deci je isto koje koristimo i u odnosu prema našim prijateljima. Niti možemo niti treba decu učiti svemu, nego treba da se razvijamo zajedno u ravnopravnoj zajednici, ali pod vođstvom odraslih. Kada deca prekorače naše granice, upoznaćemo sami sebe. Kada mi narušimo njihove granice, bol i razočaranje u njihovim očima će nam reći da ih još nismo upoznali. Možda još nismo dovoljno dobri roditelji kada tek dobijemo decu, a to ćemo zasigurno postati kada naučimo od dece – za četrdeset-pedeset godina!

Autor: Jesper Jul, Familylab