Foto> Pixabay
Najraniji uzrast kada pokazuju interesovanje za sport je sa navršenih pet godina. Mlađa deca nisu u stanju da se igraju po pravilima, a sport upravo podrazumeva poštovanje određenih pravila. Do pete godine deca bi trebalo da kroz slobodnu igru usavršavaju motoričke veštine.
Određivanje starosne granice kada dete može ili treba nešto da trenira nije ni striktno ni jednostavno, zavisi od puno faktora, od motiva deteta, njegove psiho—fizičke zrelosti, vrste sporta, njegovih karakteristika, zahteva trenera, tipa takmičenja, rizika od povreda, štetnih posledica po rast i razvoj…
Dete je motivisano da se bavi sportom kada ima potrebu da se poredi sa drugom decom, kada se takmiči sa njima i želi da vidi gde je u odnosu na druge a to je uglavnom u vreme polaska u školu ili od prvog do četvrtog razreda. Do tog uzrasta deca treba da prođu kroz određenu pripremu kako bi usavršila svoje grube motorne veštine, pravilno držanje tela, učvrstila kosti, stekla mišićnu snagu, poboljšala koordinaciju kroz slobodne aktivnosti. Nekada se ovo odvijalo spontano, deca su boravila puno napolju u prirodi, slobodno su trčala, pela se po drveću, preskakala prepreke, vozila bicikle, jurila za loptom po čitav dan.
Danas mala deca uglavnom borave u zatvorenim prostorima uz minimalnu ili nikakvu fizičku aktivnost.
Kada dete prohoda i ovlada kretanjem u zatvorenom treba to sve da radi i na otvorenom prostoru, dvorište je idealno mesto za malu decu ili obližnji park. Uloga odraslih je da pomognu detetu u prvim pokušajima bez obzira što će se verovatno pri tom isprljati ili možda pocepati odeću. Tu će naučiti da savladava uzbrdice i nizbrdice, da hoda po kamenju, šljunku, pesku, blatu, travi, snegu, kroz vodu.
U drugoj godini života se ovadava različitim motoričkim veštinama a u trećoj se one usavršavaju. Dete uspostavlja sve bolje ravnotežu, može da se naglo zaustavi i da u trku promeni pravac, da skoči obema nogama i da držeći se za ogradu silazi niz stepenice. Takođe rado hoda po suženoj površini i voli da savlađuje prepreke, da se provlače kroz uzane prolaze i da se igra loptom. Uz učestvovanje u dečijim igrama roditelji treba pomno da prate aktivnosti deteta, da uočavaju kako koristi igračke i predmete, da dodaju nove stimulacije kako bi podsticali njegov razvoj. Da bi dete bilo „spretno“ mora da razvije određene fizičke sposobnosti kao što su ritmičnost pokreta, preciznost, ravnotežu, koordinaciju, brzinu, snagu i harmoničnost pokreta.
U uzrastu od 3-4 god deca bi trebala intezivno da usavršavaju krupnu motoriku kroz spontane aktivnosti kroz igru, najbolje napolju u prirodi ili kroz školice sporta. Dobro je da aktivnosti ne budu usko specijalizovane u tom uzrastu jer se dete još uvek razvija pa bi forsiranje određenih aktivnosti moglo da dovede do neravnomernog razvoja.
Roditelji bi takođe morali da deci obezbede vreme i uslove za razvoj grube motorike i sticanje određenih veština ali ne samo da ih negde vode već I da zajedno sa njima učestvuju u tome. Iako većina dece kaže da su sami odlučili da se bave nekim sportom iza toga neosporno stoji pozitivan uticaj njihovih roditelja, gde je lični primer sigurno najbolji.
Bazični sportovi su plivanje, gimnastiku Iaka atletika i bilo bi najbolje da se deca bave njima do 12 god kada se uključuju u neki od sportova sa loptom (odbojka, rukomet, košarka, fudbal).
Danas je donja granica kada deca počinju da se bave sportom znatno spuštena, za neku to čak bude I prerano. Svakako je najbolje da prvo bude plivanje jer je to veština koju sva deca treba da savladaju do pete godine pored vožnje bicikla, rolera, klizanja i osnovnih elemenata skijanja. Većina roditelja je iznenađena činjenicom da deca do tog uzrasta zaista sve to mogu i često čekaju da pođu u školu pa da tek krenu sa nečim od ovoga ili se plaše da će se dete povrediti. Na žalost to se i dešava kada se sa učenjem krene kasno kada dete preraste fazu spontanog učenja i samo počne da se plaši nekih aktivnosti.
Komentari 0