Foto: Flickr

Ovaj tekst je o tome kako da budemo dobra podrška detetu kada ima problem, bez obzira koliko njegov problem bio smešan i beznačajan u odnosu na naše svakodnevne probleme.

Evo nekoliko predloga:

Ne umanjivati značaj problem. Vama se dati problem može učiniti kao beznačajan i smešan (u poređenju sa problemima na koje vi svakodnevno nailazite), ali detetu to može biti najveći mogući problem sa kojim se do sad u životu srelo. Dete i treba da ima „dečije“ probleme. To je zdravo za njega, za njegov rast i razvoj.

Saslušati detetovo izlaganje problema. Veoma je važno za razvijanje kvalitetnog odnosa roditelj-dete da se razvije otvoren i iskren dijalog, komunikacija zasnovana na slušanju i prihvatanju. Neka vaše slušanje detetovog izlaganja problema posluži kao model kako dobra komunikacija treba da izgleda.

Proveriti sa detetom da li ste dobro razumeli suštinu problema. Nekada se može desiti da dete iznese mnogo ili premalo materijala o problemu, pa možemo doneti pogrešan zaključak. Bez obzira na to koliko vam je dete ispričalo, važno je da proverite da li je vaš zaključak tačan. Na taj način detetu dajete mogućnost da kaže još nešto što do tada nije (a važno nam je da znamo sve 🙂 ). Počnite sa: „Pažljivo sam slušala dok si pričala i imam utisak da je tvoj problem …(prepričajte suštinu problema). Da li sam dobro razumela?“.

Osnažiti dete da samostalno predloži rešenje problema. Verujte, čak i dete od 3 godine će rado samostalno razmišljati o rešenju problema. Možete to učiniti pitanjem tipa: „Šta sve možeš da uradiš da bi se problem rešio?“. Obratite pažnju da koristite reči SVE i MOŽEŠ. Na ovaj način podstičete dete da samostalno donosi zaključke i traga za rešenjima, pripremate ga za samostalnost i snalažljivost u odraslom dobu. Svaki problem, najčešće ima nekoliko rešenja i mi u datom trenutku odabiramo ono rešenje koje nama najviše odgovara. Ukoliko procenite da nijedno rešenje koje je dete dalo nije adekvatno, ponudite i svoj PREDLOG. Najbolje u formi: „Čini mi se da bi moglo i ovako… (pa iznesete svoj predlog). Šta ti misliš o tome?“.

Pomozite detetu da donese odluku. Zajedno sa detetom diskutujte  o predlozima rešenja problema. Koje su dobre strane (dobiti), a koje loše strane (moguće posledice) svakog od predloga rešenja. Možete i da napišete „listu za i protiv“. Neka konačna odluka bude na detetu (i po cenu da je pogrešna, ali ne i opasna po život). Tako ga učite da preuzme odgovornost za svoje odluke.

Pohvalite dete za urađeni „posao“! I sami znate da je ponekad teško doneti odluku, posebno ako su u pitanju problemi koje procenjujemo kao važne! Pohvalite dete što je uspelo samo da donese odluku imajući u vidu i dobre i loše strane odabranog rešenja.

Pomozite mu da osmisli plan kako da realizuje rešenje. Može se desiti da, iako je dete donelo odluku o tome koje je najbolje rešenje, ipak problem još dugo ostane nerešen. Čest razlog jeste taj da dete ne zna „odakle da počne“. Pomozite mu da jasno definiše prvi i poslednji korak u rešenju. Korake između ćete lako naknadno osmisliti. Preporuka je da bude do pet koraka (ali nikako više od deset i to za stariji uzrast).

Zagrlite dete. Recite mu da ga volite i da uvek može da računa na vašu pomoć ukoliko proceni da neće moći samo. Stava sam da je bolje tražiti pomoć, nego „upasti“ u još veću nevolju!

Ove postupke možete praktikovati već sa detetom na uzrastu od tri godine (mislim da kod neke dece može i ranije, ali sa mnogo pojednostavljenim rečnikom). Sa rastom i razvojem deteta postupak i diskusije postaju kompleksnije i bogatije. Ponekad i izazovnije!

Zapamtite, zadatak roditelja je da pripremi dete za samostalan život, za život u kom njih jednog dana neće biti. Ali o temi odvajanja dece od roditelja (napuštanje porodičnog gnezda) nekom drugom prilikom.

Autor: Manuela Kamikovski, mama, dipl. psiholog, porodični savetnik, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org