Ispostavilo se da pola toga može da se prati do naših gena. Druga polovina, po rečima naučnika, može da se pripiše našem okruženju. Okruženje uključuje svet vršnjaka i školu, tako da se nešto od toga što naša deca postanu može pripisati uticaju spoljnog sveta. Međutim, najvažnije osobine – sposobnost da se pruži i primi ljubav, da se održi unutrašnja sreća, bez obzira na udare sudbine – određuju detetovi najraniji odnosi.
Svako ko je imao više od jednog deteta zna da su deca rođena sa određenim temperamentom. Kao roditelji ne možemo kontrolisati sirovi materijal, ali možemo da pokušamo da deci pružimo okruženje, koje će im najbolje pomoći da izvuku najviše iz potencijala koje poseduju.
Uzmimo za primer stidljivost kao osobinu, za koju genetičari veruju da je u velikoj meri genetska. Stidljiva deca gube prednost u današnjem užurbanom društvu, jer su osetljivija na stimulanse i teže se opuštaju i povezuju sa drugima.
Za svaku od osobina deca se rangiraju između vrednosti visoko i nisko rangirana i misli se da je malo verovatno da će se promeniti tokom života. Ono što se može promeniti je način na koji se osobina manifestuje, u zavisnosti od toga kako je osoba naučila da je modifikuje.
Svako je rođen sa snagom i slabostima. Glavni zadatak sazrevanja je da se nauči kako da se kontroliše slabost, kako bi se što više izvuklo iz onoga što je njegova snaga i to ostaje izazov za mnoge odrasle. Svako dete je rođeno sa jedinstvenim darovima, a naš izazov kao roditelja je da pomognemo deci da razumeju, cene i modifikuju i svoju snagu i svoje slabosti tako da se razviju u zdravu, srećnu i uspešnu odraslu osobu.
Jedan od pogleda koji pomaže roditeljijma da prihvate „slabost“ svog deteta je shvatanje da se gotovo svaka slabost može posmatrati kao druga strana snage. Na primer, dete može biti izuzetno tvrdoglavo, da se svađa sa roditeljima kako bi dobilo sve što želi, sve dok ih jednostavno ne istroši. Dok je ta osobina jedna od onih sa kojima je teško živeti i može dovesti do otuđenja sa drugima, prijateljima, nastavnicima ili poslodavcima, sa druge strane ta osobina može biti i izuzetna upornost. To je vrsta upornosti, koja će detetu dobro poslužiti ako postane detektiv, naučnik, spisatelj – u stvari, takva upornost dobra je u gotovo bilo kojoj profesiji.
Roditelji takvog deteta mogu da pomognu tako što će mu pomoći da razme da ta osobina, iako je njemu sredstvo, može da dovede druge do ludila i naljuti ih. Dete mora da nauči da modifikuje tu osobinu i iskoristi je, umesto da dozvoli da preuzme kontrolu nad njim. Pomaganje detetu da bolje razume sebe i kontroliše se što bolje, kako bi postiglo svoje ciljeve je jedan od najkorisnijih poklona koji roditelji mogu da daju.
Evo nekih pravila:
1. Upoznajte svoje dete.
Obratite pažnju na ono što volite kod deteta i na ono što vas izluđuje. Te „negativnosti“ mogu da se prevaziđu samo sa vama – roditelji ipak imaju posebne privilegije – ali će se verovatno zadržati do kraja detetovog života.
2. Prihvatite detetove slabosti.
Svako ima slabosti. Mislite o ovim „negativnostima“ u kontekstu hipoteze da su to samo suprotne strane snage. Ako dete ima problem sa kontrolisanjem ljutine kada iskusi nepravdu, da li jednako strastveno reaguje na svaku od njih?
3. Pomozite detetu da razume svoje jake strane kao i oblasti u kojima mora da nauči kako da se kontroliše.
Pričajte sa detetom o onome što vidite. Budite sigurni da priču smestite u pozitivan okvir, počinjući sa divnim stvarima koje ste primetili kod deteta. Budite iskreni u pogledu toga kako je suprotna strana tih osobina izazov tokom života. Naglasite kako to završava kao problem kod deteta, kada negativno odreaguje ka drugim ljudima.
Pitajte dete da li ima ideju kako da kontroliše te osobine kako bi izvuklo korist iz njih, umesto da je koče. Ukoliko vi ili supružnik imate istu osobinu recite to detetu i pričajte sa njim o kontrolisanju te osobine. Pričajte u pozitivnom smislu koji pruža nadu. To će detetu pomoći da se manje oseća samo i da bude optimističnije oko tog izazova i nošenja sa njim.
Vaš cilj je da dete primeti nešto o sebi i nauči da to kontroliše, a ne da ga etiketirate tako da ima osećaj da mora da se ponaša prema vašim očekivanjima. Budite sigurni da ste razjasnili da se svako menja i da, kako rastemo, postaje sve lakše da kontrolišemo sebe.
4. Kontorlišite svoje reakcije.
Ponekad mislite da je očigledno da je ličnost vašeg deteta teška, ali ono što muči jednog roditelja ne mora da muči drugog. Dete puno energije može odlično da se uklopi u neke porodice, ali u isto vreme da iscrpljuje neke druge. Umesto da stalno kritikujete dete, postavljajte svoje zahteve u prvom licu, kao na primer „Vidim da ti se skakuće unaokolo. Osećam se malo umorno i buka mi smeta. Hoćeš da izađeš napolje i igraš se?“.
5. Pogledajte se u ogledalu.
Ono što nas izluđuje kod deteta obično je nešto što ne možemo da prepoznamo o sebi. Ako mislite da je vaše dete tvrdoglavo možda bi trebalo da obratite pažnju na to protiv koga je upereno. Da bi se dobila jaka borba potrebno je dvoje. Možda ste prepoznali nešto iz svog detinjstva. Ublažite reakciju prema detetu i zalečite i sebe. To je obično u vezi.
6. Sve stavljajte u kontekst.
Deci je potrebno da znaju da ne greše zbog toga što su loša, već zato što su ljudska bića i, u mnogim slučajevima, zato što su deca. Ovo je naročito važno kada dete posrne i oseća se loše zbog svoje reakcije. Koristite rečenice tipa „I meni je bilo teško da kontrolišem svoju narav sa osam godina. Biće lakše kako budeš odrastao.“
7. Budite strpljivi.
Možete biti zapanjeni promenama koje mogu nastupiti nakon razgovora o temperamentu. Ponekad je samosvesnost i jasnost namera dovoljna da se postignu efektivne promene. Ima slučajeva kada treba stalno da pričate, podsećate i objašnjavate načine kako izaći na kraj sa izazovima u detetovom ponašanju. Ono što pomaže stalno će se razvijati, ali jednom kada nađete pravi način da pomognete detetu da sebe vidi u pozitivnom svetlu, ono će biti na pravom putu da nauči da se nosi i sa najvećim izazovima svog karaktera. Što je još važnije, dete će se osećati voljenim zbog toga kakvo je stvarno.
Radujte se svakom koraku u pravom smeru.
Komentari 0