Kako da vaš roditeljski instinkt bude jači od pritiska okruženja

Foto: Freepik

Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji, menjaju se i razvijaju zajedno sa njihovom decom, a ovaj proces promena i prilagođavanja traje celog života.

Međutim, iako su nam mnoga saznanja dostupnija nego pre samo par decenija ranije, utisak je da je danas sve teže biti roditelj. Zašto?

Ako prihvatimo činjenicu da dete uči tako što nas posmatra i oponaša, onda treba da mu budemo model, uzor. Roditelji neretko očekuju da ih deca bespogovorno slušaju, da ih poštuju, ali ne razumeju da baš oni sami moraju to detetu da pokažu svojim primerom.

Upravo ovde roditelji često negoduju ili imaju nedoumice, jer misle da treba i mora obrnuto, i da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Svi mi, a posebno deca, mnogo više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća i neki krut odnos. Treniranje stogoće daje kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja.

Kada je autoritet u pitanju treba znati da on NE MOŽE da se gradi iz osećaja straha, tenzije, negativnih stanja, već iz osećaja sigurnosti. 

Pa, zašto se roditelji ponašaju potpuno suprotno od onoga što bi dalo bolje rezultate?

Pritisak koji stvara okruženje (često su to bake, deke, rođaci, prijatelji, pa čak i vaspitači, ali i komšije, slučajni prolaznici, a posebno mediji), nekada je toliko veliki da se roditelji osećaju bespomoćno i izgubljeno, čak i u nekim svakodnevnim situacijama. Strah od gubitka kontrole i autoriteta nad detetom, ali i strah od greške, navodi ih da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo i očekivano, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Drugi važan činilac koji roditelja udaljava od njegove suštine (i čini ovu ulogu težom), je pretrpanost informacijama koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima. Nove tehnologije su svakako doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno brzo i lako, ali ovaj napredak je generacije mladih roditelja uskratio za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – STRPLJENJE! Tako da je obilje informacija za neke roditelje više „medveđa usluga“ nego korist.

Jer, u tom moru ideja, predloga, tuđih iskustava (sa svih krajeva sveta), mnogo toga zvuči primamljivo. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“, i taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled.

Jasno je da kada nema strpljenja nema ni doslednosti, a onda nema ni rezultata, jer deci su potrebne smernice i granice. Bez strpljenja da se „izgura“ do kraja bilo koji vaspitni model, i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju. Kada se stalno nešto isprobava, testira, menja… deca nemaju jasno uspostavljena pravila, a roditelji sigurnost u sebe jer rezultati stalno izostaju.

RAZMEVANJE RAZVOJNIH FAZA, PREPOZNAVANJE I PRIHVATANJE RAZLIKA IZMEĐU RODITELJA I DETETA, KAO I DECE MEĐUSOBNO, POZNAVANJE ELEMENATA KOJI UTIČU NA RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, KONSTRUKTIVNA KOMUNIKACIJA – OSNOV SU ZA POZITIVNO RODITELJSTVO I STVARANJE ODNOSA POVERENJA. 

Biti funkcionalan roditelj znači da možete da pomognete detetu da se razvija sa punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, podržano, sigurno, poštovano, da je važan deo porodice… Da bi roditelji ovo mogli da sprovedu, važno je da prvo stvore osećaj sigurnosti i vere u sebe i svoje sposobnosti, da uspostave pravila kojih će se pridržavati u vaspitanju i da budu usmereni ka detetu, sebi i ka razvoju njihovog odnosa. Znači, moraju odoleti pritisku okruženja.

Kako?

Sa rođenjem deteta rodili ste se i vi kao roditelj i upravo tada ste dobili fantastične moći – roditeljski instinkt i bezuslovnu ljubav. I jedno i drugo vas usmeravaju kako da detetu pružite najbolje. Kada pratite vaš osećaj, kada slušate svoj unutrašnji glas, vi nepogrešivo znate šta treba da radite.

Ne dozvolite da vas spoljašnja buka nadglasa!

Iako roditeljstvo nema rok trajanja, vreme za postavljanje temelja je vrlo ograničeno, tek nekoliko prvih godina života. Prostor za promenu možda jos narednih 7-8, a onda X godina živimo u odnosu koji smo kreirali. Sve što želimo da promenimo kod deteta, prvo treba da promenimo kod sebe. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, uočavanje i promena šablonskih i nekorisnih ponašanja… su važni elementi za pozitivnu promenu i krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja.

Zato, kad god vam se učini da je danas teško biti roditelj preispitajte sebe i slušajte šta vam osećaj ili unutrašnji glas govore. Osećaj nelagode kada radite nešto što su vam drugi rekli da treba, je u stvari prvi „znak“ da to nešto nije u skladu sa vama i vašim doživljajem roditeljske uloge. Probajte tada da postupite drugačije nego što biste inače i vidite da li i kakav rezultat imate. Možda se prijatno iznenadite!