Kako ekrani pretvaraju decu u psihotične zavisnike

Kako onda da sačuvamo našu decu od preterivanje? Nije lako.

Za početak, najbitnije je da sprečite da vaš četvorogodišnjak, petogodišnjak ili osmogodišnjak postane navučen na ekrane. To znači da koristi Lego umesto Majnkrafta; knjige umesto iPad-a; prirodu i sport umesto TV-a. Ako je potrebno, zahtevajte da škola vašem detetu, ne daje tablet ili Hrombuk (Chromebook), pre nego što napune, najmanje 10 godina (neki preporučuju i 12).

Imajte iskren razgovor sa vašim detetom o razlozima zašto mu ograničavate vreme za ekranom. Večerajte sa vašom decom bez ikakvih elektronskih uređaja na stolu – isto kao što je i Stiv Džobs imao večere bez tehnologije sa svojom decom. Nemojte da postanete žrtva „Sindroma rastrzanih roditelja“ – kao što znamo iz teorije o socijalnom učenju, „Majmun vidi, majmun radi“.

Kada razgovaram sa svojim devetogodišnjim dečacima, blizancima, imam iskren razgovor sa njima o tome zašto ne želimo da imaju tablete ili igraju video igrice. Objasnim im da neka deca previše koriste svoj uređaj i da im bude teško da zaustave ili kontrolišu vreme koliko igraju. Pomogao sam im da razumeju da ako budu zaokupljeni ekranima i Majkraftuju kao što to rade neki njihovi prijatelji, ostali delovi njihovog života će da trpe. Možda neće više želeti da toliko igraju bejzbol; neće čitati knjige tako često; biće manje zainteresovani za naučne i prirodne projekte; biće isključeni iz života njihovih prijatelja iz stvarnog života. Začuđujuće, njima ne treba puno ubeđivanja pogotovo kada vide iz prve ruke promene kroz koje su prošli njihovi prijatelji kao uzrok preteranog vremena za ekranom.

Razvojni psiholozi razumeju da zdrav dečji razvoj uključuje i društvenu interakciju, kreativno maštovitu igru i uključenost u stvaran, prirodni svet. Ali nažalost, virtualni, zavisnički svet ekrana pomračuje i otupljuje te razvojne procese.

Isto tako znamo i da su deca sklona begu u zavisnost onda kada se osećaju usamljeno, otuđeno, bez svrhe i kada im je dosadno. Tada je pravo rešenje da se deci pomogne da prožive stvarna iskustva i realne, fizičke kontakte sa drugima. Ovako aktivirano dete koje je izloženo kreativnim aktivnostima i povezano sa svojom porodicom u većini slučajeva neće bežati u svet digitalne fantazije. Ipak, čak i ako se detetu pruži sva ljubav i podrška, ono ipak može biti uvučeno u Matriks kada se jednom susretne sa hipnotušićim ekranima i kada iskusi njihove zavisničke osobine. Na kraju krajeva, svaka deseta osoba ima sklonosti ka zavisničkim tendencijama.

Na kraju, moja klijentikinja Suzan je oduzela tablet svom sinu Džonu, ali oporavak je bio mučan i sa mnogo prepreka i koraka unazad.

Nakon četiri godine i uz mnogo podrške, Džonu je danas mnogo bolje. Naučio je da koristi kompjuter na zdraviji način i povratio je izvesnu ravnotežu u svoj život. Igra za bejzbol klub i ima nekoliko bliskih drugova iz škole. Ipak njegova majka je i dalje na oprezu i predstavlja pozitivnu i aktivnu ulogu u njegovom životu kada je u pitanju upotreba tehnologije, jer se ponovni pad može desiti iznenada, u trenutku slabosti, kao i kod bilo koje druge zavisnosti. Njena rešenja podrazumevaju da Džon ima zdrave „ventile“ kroz koje oslabađa energiju, nema kompjuter u spavaćoj sobi, a za stolom se svake večeri večera bez upotrebe tehnologije.

(Dr Nikolas Kardaras, 2016.)