Kako je onlajn nastava promenila školski dan

Kako stvari trenutno stoje, ova školska godina je gotova. Nastava u đačkim klupama završila se još 15. marta, kada je u Srbiji proglašeno vanredno stanje zbog epidemije korone, a sada je sve izvesnije da će kraj maja odzvoniti kraj i učenju na daljinu.

Što se naučilo, naučilo se. Što nije, i neće.

Ovo je svakako velika promena, izazov, pa i test nerava za nastavnike, učenike i roditelje đaka, jer je nastava preko TV ekrana i internet platformi, slanje domaćih zadataka na mejl i u „Vajber“ grupe, ocenjivanje radova u čistoj elektronskoj formi, (vanredna) novina našeg prosvetnog sistema.

Dok bi posmatrači sa strane mogli da kažu da je ovo dodatni raspust, da je takvo odigravanje školske godine opušteno, da prosvetni radnici imaju malo posla, a deca još manje obaveza, „akteri“ tvrde da se, naprotiv, sve usložilo. Nikome nije lako, jer je situacija zahtevala prilagođavanje preko noći na novi oblik predavanja, učenja i ocenjivanja.

Na kakve zahteve sada moraju da odgovaraju prosvetari, šta ih zbunjuje, koliko vremena dnevno izdvajaju za nastavu, na koje sve načine komuniciraju sa decom, kako ih motivišu, koliko im je teško da procene njihov rad i zalaganje na daljinu, da li kriterijumi nužno moraju da se spuste, a opet da se sačuvaju predmet i integritet profesije, razgovaramo sa Dejanom Savićem, profesorom biologije u OŠ „Miloš Crnjanski“ iz sremskog mesta Hrtkovci.

Sagovornik „Života plus“ kaže da je prihvatio nova pravila, ali da se i posle više od mesec dana donekle još navikava na elektronsku školu.

– Iako su sve te nastavne platforme i aplikacije bile „tu negde“, zbog redovnih obaveza koje je sistem od nas tražio, nismo imali vremena i prostora da se temeljnije upoznamo sa njima – kaže Savić. – Vanredno stanje je sve promenilo, pa smo samo u jednom trenutku morali sasvim da se prebacimo na digitalnu nastavu, a da na klasičnu zaboravimo na neko vreme.

USIJALI SE MOBILNI TELEFONI

U školskim klupama sada nema nikog, ali prosvetari i dalje „predaju“. Život se preselio u digitalne učionice, ali tu nema onog uobičajenog dečjeg žagora koji kroji atmosferu u školama. Otkako su one zatvorene, đaci svakog dana slušaju nastavu preko programa RTS 3 i RTS Planeta, ali dobijaju i lekcije, instrukcije i zadatke od svojih nastavnika. Kako sada izgleda đačka nedelja?

– Radni dan započinjemo tako što prvo pogledamo raspored nastave na RTS-u, zatim ga u „Vajber“ grupi pošaljemo deci, koja imaju zadatak da isprate časove i u tezama prepričaju lekcije, iznesu svoje mišljenje i postave nam pitanja ako im nešto nije jasno ili žele nešto dodatno da saznaju. Ali to je tek početak. Jer mi im svakog dana uz to šaljemo i smernice preko platformi (kao što je Google učionica) o nastavnim jedinicama, zahteve da odgovore na pitanja iz udžbenika, reše mini-testove na kraju lekcija, izvuku ključne reči i pojmove… I tako cele nedelje, što znači da se kao i do sada, nastava održava pet dana nedeljno – kaže profesor biologije.

Kompjuteri i mobilni telefoni su postali glavno oruđe i nastavnika i učenika.

– Na početku je to bilo vrlo stresno za sve, ali kako je vreme odmicalo, uhodali smo se i navikli na činjenicu da jedni druge ne vidimo, ali da svakog dana imamo interakciju. Tako smo razbili zabludu o lenjim prosvetarima koji ništa ne rade, jer smo sada verovatno angažovani i više nego ranije. Znam da su nam svima telefoni usijani, da smo odjednom morali da pristupimo nebrojenim „Vajber“ grupama, s obzirom na to da stalno „razgovaramo“ sa đacima, ispunjavamo obaveze kao odeljenjske starešine, razmenjujemo informacije sa kolegama, učestvujemo na onlajn-sednicama, odgovaramo na pitanja roditelja koji su i ranije, a pogotovo sada, uključeni u školovanje dece – navodi Savić.

OCENITI, NE PRECENITI NITI POTCENITI

Na početku nije bilo ocenjivanja, ali posle pet nedelja digitalne nastave, iz Ministarstva prosvete je stiglo obaveštenje da se i tome pristupi. I tu je nastala nova konfuzija i postavljen dodatni izazov i za nastavnike i za učenike.

– Kao što je nama teško pao prelazak sa klasične na elektronsku nastavu, i deca su se našla u nezavidnoj situaciji. Najvažnije nam je bilo da motivišemo onu koja do juče nisu znala ni mejl da pošalju, a sada se od njih traži da budu revnosni učesnici u onlajn-procesu. Telefoni i kompjuteri ne mogu da zamene nastavnike i odnos koji se uspostavlja kada se gledamo „licem u lice“, jer je to prirodan proces interakcije. Mi pitanjima i potpitanjima uživo možemo da ih pokrenemo i inspirišemo, a sada su učenici za to uskraćeni. I to se oseća. Đaci su preopterećeni, jer svako od nas ima svoje zahteve, a ponekad zaboravljamo da je dan prekratak i da bi oni želeli da rade i neke druge stvari, a ne samo da uče. Zbog toga smatram da svakog ko se trudi i ko redovno prosleđuje radove, treba da pohvalim, jer je to dobra stimulacija za dalje. Volim kada vidim da je učenik uključen, da se interesuje za gradivo, pa mu sa zadovoljstvom napišem – „Bravo! Samo tako nastavi! Svaka čast“. Iz Ministarstva nam je stigla preporuka da krenemo od najviših ocena, a ja mislim da su to zaslužili svi koji su redovno slali domaći, što ne znači da bi svi učenici sada trebalo da imaju petice iz svih predmeta. Ima, međutim, i onih koji ignorišu ovaj vid školovanja – kaže sagovornik.

I tu onda dolazi do problema, jer i takvog učenika treba oceniti, a nastavnici nemaju elemente za to. Neki od njih su se i ranije oglušivali o školske obaveze, neki nemaju ni mogućnosti da isprate elektronsku nastavu, a ima i onih koji su se sada prosto ulenjili.

– Meni su „zanimljiviji“ đaci koji ranije nisu mnogo radili, bili su prosečni ili ispod proseka, ali su se sada prosto probudili, što znači da je ovaj vid nastave ipak dao i pozitivne rezultate. Redovno šalju radove, i to se oko svakog potrude. Mnogi bi odmah rekli da im sigurno neko drugi radi domaći, da to čine pod pritiskom roditelja ili da od nekog prepisuju, međutim, ja mislim da zaista ima svetlih primera. Sada su šansu dobila i deca koja nisu mogla da se istaknu u grupi, nisu imala dovoljno samopouzdanja ili razvijene socijalne veštine, pa im ovaj način rada više leži. I zato njih rado nagrađujem. Uostalom, i mi smo odjednom „evoluirali“ u digitalne nastavnike, pa klasična nastava kao da je ostala u prošlosti. Kada opet postane naša stvarnost, videćemo gde smo i koliko smo iz svega ovog naučili – kaže profesor.

SPUSTITI KRITERIJUME, SAČUVATI STRUKU

Ocenjivanje na daljinu prilično je nezahvalno za nastavnike, jer nemaju pravi uvid u to koliko se đaci trude, a koliko „hvataju krivine“. Pritom, trebalo bi da imaju na umu da je situacija vanredna i da kriterijumi moraju da se spuste. Ali to, ipak, ne sme da znači da će u knjižicama svih učenika biti ista slika.

– To što njih petoro redovno šalju radove, ne znači da zaslužuju istu ocenu, jer uvek postoje nijanse u odgovorima. Razlika u kvalitetu se oseti, pa tako neko samo prepiše rečenice iz knjige, dok se neko drugi potrudi da priču ili pesmu prepriča svojim rečima, iznese lični sud, pusti mašti na volju u pisanju sastava. U redu je da nagradimo sve koji redovno izvršavaju zadatke, ali moramo da izdvojimo i najbolje i da odbranimo struku, uprkos tome što je vanredno stanje – kaže Neda Tomašević, profesor srpskog jezika i književnosti u hrtkovačkoj OŠ „Miloš Crnjanski“.