Foto: Pixnio
Moje dete krenulo je u prvi razred prošle godine. Još mnogo pre polaska u školu trudili smo se da u kući negujemo zdrave navike poput odlaska u krevet na vreme i izbalansirane zdrave ishrane. Isto je važilo u vrtiću gde su deca mogla da konzumiraju isključivo hranu koja je predviđena jelovnikom, a sve ostalo što bi se donelo vaspitači bi predavali roditeljima.
Ipak, obrazovni sistem, pa i škola sama, u pogledu izgradnje zdravih navika u ishrani kod dece meni, kao roditelju, do sad nisu pomagali već naprotiv. Kako? Vrlo jednostavno.
Svaka škola u Srbiji ima pravo da po svom nahođenju u sklopu školskog prostora odredi za zakup prodavnicu, pekaru ili bilo kakvu drugu maloprodaju gde će prodavati bukvalno bilo šta (pretpostavljam da su alkohol i cigarete isključeni). I u jednoj voždovačkoj školi u koju ide moje dete deci se (između ostalog) nude:
jedeće narukvice
lizalice koje ostavljaju trag na jeziku (?!)
malecke flašice oblika boce kokakole pune sitnih, nenormalno slatkih bombona
itd.
Ovo je samo deo asortimana koji, koliko sam videla, ne uključuje apsolutno nijednu zdravu namirnicu. Nisam mogla a da svoje pitanje ne uputim i Ministarstvu. Od njih sam dobila odgovor da je sve u rukama Školskog odbora. Ali i da je edukacija ključna, te da nije škola isključivo i jedino odgovorna za zdravu ishranu i razvoj zdravih životnih navika kod dece.
Ne mogu da se ne složim. Priznajem da je porodica ključna i da ne može škola biti jedina odgovorna. Ali može li bar preuzeti deo odgovornosti i izbaciti otrove koje prodaje deci iz ponude u svojim lokalima? Pitala sam i školu u koju ide moje dete i ostala bez odgovora. Što je odgovor samo po sebi.
Dakle, ako niste dobro razumeli, pojasniću. Dok ja pokušavam detetu da usadim zdrave navike u ishrani, škola mi odmaže nudeći joj šarene, primamljive, prepune veštačkih boja i aditiva slatkiše, ko zna gde nabavljene. Istovremeno, u toj istoj školi, ne može kupiti voćku niti kesicu badema. Toliko o sinergiji i zajedničkom radu na stvaranju zdravih navika kod dece.
I ne bi to bio toliki problem da je to jedna škola i jedan primer. Problem je što je ta praksa rasprostranjena. Najčešći izgovor? Roditeljima ne smeta, a zdravu hranu deca ne vole, uz to je i skupa. To da većini roditelja ne smeta da im deca jedu nezdravu hranu, nažalost, sve više primećujem.
A to da je zdrava užina skupa? Jutros sam detetu spakovala krušku, šaku lešnika i šaku oraha za užinu (doručak, razume se, kod kuće). Koštalo me je manje nego kesica flipsa.
Zdrava hrana nije skupa, samo traži vreme i istrajnost. A ko je danas spreman da to pruži…
I da, biće mi sve teže da detetu objasnim zbog čega ne treba da kupuje lizalice sa svetlećim štapićima (pobogu, pa da ne valjaju, ne bi ih valjda u školi deci prodavali?!), a sigurna sam da će poneku krišom i pojesti. To mi, ipak, ne daje pravo da odustanem.
Odgovor Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na ovaj komentar pogledajte OVDE.
Komentari 0