3. PODRŽAVATI, OHRABRIVATI, POŠTOVATI
Važno je ne razviti, ili barem na vreme zameniti loše navike kritikovanja, prigovaranja, pretnji i potkupljivanja deteta. Umesto toga dete je potrebno podržavati, ohrabrivati, poštovati i verovati u njegove sposobnosti da će savladati probleme i uspeti u onom što želi. To bi značilo izbaciti u svom ponašanju izjave kao što su: „Kako ti se to moglo dogoditi?“, „Ne budi glupa!“, „Opet ti nemaš domaći?“, „Kako to ne razumeš!? Uključi malo mozak“, „Ma ti si lenčuga!“, „Ako tako nastaviš, bićeš samo đubretar kad odrasteš“ i slične koje detetu ruše samopoštovanje i samopouzdanje, pa demotivišu za bilo kakve dalje pokušaje.
Više razumevanja u razgovoru, tolerancija za greške, usmerenost na dete, a ne na svoja osećanja – važni su za detetovu motivaciju za dalji rad. Detetu je za savladavanje novog potrebna podrška, ohrabrenje i poverenje da ono to može. Pri tome je bitno da ta podrška nije samo na rečima i nije isprazna. Nije dovoljno samo reći detetu „Možeš ti to, verujem ja u tebe“, posebno ne onda kad je dete frustrirano jer mu nešto ne ide, u takvim je situacijama osim podrške potrebno poslušati u čemu je problem, i zajedno s detetom potražiti moguća rešenja. Vešti roditelji i vešti učitelji, uvek paze da je pri tome pomoć taman dovoljna, čim dete dođe nadomak toga da može samo – treba ga pustiti, tako da oseti malo prepreke i užitak savladavanja iste, nakon toga glasno primetiti da je uspelo, da je „ukapiralo“ kako treba, podržati i pojačati taj trenutak.
Često se pomoć sastoji samo u tome da saslušamo dečiju jadikovku, pitamo kako se oseća i što bi mu moglo pomoći, pa na kraju pustimo da se dalje „pati“ sa svojim gradivom – jer je to sve što dete hoće od nas.
Neka deca zaista ne vole određeno gradivo, npr. matematiku ili učenje godina dok pamte gradivo istorije – i treba im da se požale. Tu uskakati kao glas savesti koji govori „Moraš!“, „To ti je zadatak i gotovo!“ – ne pomaže, čak odmaže na način da se dete počne opirati i roditelju koji to govori, a i pojačava otpor prema učenju „dosadnog“ gradiva. Detetu će pomoći roditelj koji ga razume, koji mu pokaže da zna kako mu je to teško, koji pokaže da ne zna kako bi mu pomogao, koji ponudi pomoć, ali je ne nameće. Često dete koje oseti saosećanje i prihvatanje od strane roditelja preuzima odgovornost nakon što se izjada ili kratkoročno odustane od zadatka, onda se vraća i nastavlja sa radom. Iskreni komentari roditelja tipa: „A da ti to ne uradiš, što bi onda bilo? Ako nije strašno, pusti to.“, ili „Joj, to mora da je teško i ja sam mrzela da učim napamet.“ često dovode do toga da dete samo shvati da mora to uraditii i da se vrati poslu s više elana.
4. REALNOST NASUPROT PERFEKCIONIZMA
Deca koja imaju utisak da nikad nije dovoljno dobro, da je četvorka loša ocena i „Zašto nisi dobila 5, tako ti je malo falilo?“ završe ili kao perfekcionisti ili potpuno demotivisani za učenje i rad – jer „ionako neće biti dovoljno dobro“. Iako su perfekcionisti često uspešni u školi, to nije dobar izbor, jer ni s jednim svojim uspehom nisu zadovoljni – nikad nije savršeno, a perfekcionizam je karakteristika koja često vodi u kasnijem životu prema depresiji .
Komentari 0