“Najveća od svih grešaka je ne biti svestan nijedne” Tomas Karlajl
Pre mesec dana proveli smo vikend kod familije u drugom gradu. Kada smo se pakovali za povratak, nisam mogla da pronađem svoj ručni sat. Znala sam da sam ga bila ostavila na stolu sobe u kojoj smo spavali, ali sad – ni traga. Pogledala sam u svoju tašnu, ispod stola, u kupatilo… Kroz maglu sam se sećala da me je prethodnog dana sedmogodišnja ćerka naših domaćina pitala nešto u vezi sata i da ga je držala u ruci, pa sam pomislila da je možda završio u njenim igračkama. Pregledali smo i njih, zavirili u sve fioke, čak i u njenu igračku-sef koja je stajala na stolu. U roku od pet minuta cela kuća je tražila sat.
A onda sam se ja vratila u trpezariju dok su ostali još preturali po dečijoj sobi, i opet pogledala u svoju tašnu. Malo bolje sam pročeprkala po njoj i – iskočio je sat.
Ništa neobično kad nešto tražite – na kraju odjednom “ispliva” na mestu gde ste već pogledali. Dešava se svakom. Ali ono što je značajno za ovu priču – je šta sam ja osetila u trenutku kad sam ugledala sat. Osetila sam potrebu da nekako prikrijem svoju grešku. Iz podsvesti su izronile sve one nataložene osude, grdnje i postiđivanja za razne bezazlene greške u detinjstvu, koje su me naučile da sve može biti iskorićeno protiv mene.
Ali, u tih nekoliko sekundi tokom kojih sam sa osećanjem krivice ćutala, ukipljeno zureći u tašnu dok su ostali i dalje tražili sat po kući – ipak sam uspela da podsetim sebe da nisam uradila ništa strašno, da svako ima pravo da pogreši i da me niko zaista neće osuđivati zbog ove male uzbune – i onda glasno objavila da je sat nađen. I naravno, već sledećeg minuta niko više nije mislio o meni i mom satu.
Ipak sam uspela da podsetim sebe da nisam uradila ništa strašno, da svako ima pravo da pogreši i da me niko zaista neće osuđivati.
Ono za šta mi danas treba par sekundi, da čujem svoja osećanja ali da postupim po razumu i moralnom osećaju, nije mi došlo lako, i rezultat je upornog rada na sebi i svojim duboko ukorenjenim obrascima. Kojima u mnogim ranijim situacijama tokom odrastanja i sazrevanja nisam još imala snage da se oduprem. Prikrivala bih svoje greške i trudila se da održavam sliku o sebi kao o nekom kome se takve stvari ne dešavaju – iz nesvesnog uverenja da bih priznavanjem svojih mana otkrila svetu da ja zapravo ne vredim, i da će me onda drugi odbaciti. Stroge, a često i surove reakcije okoline – roditelja, škole, vršnjaka – na moje detinje greške, uticale su na to da svoju vrednost u očima drugih uslovim svojom nepogrešivošću.
“Greške su napravljene”
Događaj sa satom možda bih do sada zaboravila i ja, da se ubrzo po našem povratku nije desila strašna tragedija u Novom Sadu sa padom nadstrešnice na Železničkoj stanici, koja je od prvih trenutaka bila obeležena temama greške, krivice i odgovornosti. Od koje su se svi izvlačili. Prvi medijski naslovi da je “pala nadstrešnica renovirane stanice” u ekspresnom roku su dobili dopunu kako je “pala STARA nadstrešnica” (sa kojom valjda NOVA vlast nema nikakve veze), i danima je insistirano na verziji po kojoj nadstrešnica nije rekonstruisana, što je kulminiralo izjavom ministra građevine da nije ništa kriv i da “ni on ni njegovi ljudi nemaju ni trunku odgovornosti za tragediju koja se dogodila“.
Javnost su s pravom razbesnela pravdanja nadležnih koja su počela još dok su stradali bili pod ruševinama. Gledajući nemušte pokušaje pranja od odgovornosti, prosečan građanin nije mogao a da se ne zapita zašto sebe ukopavaju još dublje, a lavina nezadovoljstva koja je usledila samo je potvrdila da nikako nije dobro vikati “nisam ništa kriv” dok je čitavo društvo skrhano težinom tragedije.
Ali, da li je ovakvo ponašanje političara i drugih nadležnih neobično i neočekivano? Koliko su uopšte lideri i institucije spremni da priznaju krivicu i preuzmu odgovornost kada zabrljaju?
Da li je ovakvo ponašanje političara i drugih nadležnih neobično i neočekivano? Koliko su uopšte lideri i institucije spremni da priznaju krivicu i preuzmu odgovornost kada zabrljaju?
Vrlo malo. Štaviše, što je greška veća, to su manje spremni, poruka je knjige “Uvek u pravu – svi greše samo ne ja”, autora Eliota Aronsona i Kerol Tavris. Sam naziv knjige u originalu: “Mistakes were made (but not by me)”, primer je klasične fraza političara i drugih odgovornih, kada su uhvaćeni u nekoj brljotini i primorani da polažu račune – nisam JA napravio greške, greške su NAPRAVLJENE.
Autori, oboje psiholozi, kroz knjigu analiziraju komplikovan psihološki mehanizam iz kojeg nastaje samoopravdavanje: “Kao pogrešiva ljudska bića, svi smo skloni da se opravdavamo i izbegavamo da prihvatimo odgovornost za svaki postupak koji se ispostavi štetan, nemoralan ili glup. Većina nas nikada neće biti u prilici da donese odluku kojom će uticati na život ili smrt miliona ljudi, ali bez obzira na to jesu li posledice naših postupaka beznačajne ili tragične, većini je teško, ako ne i nemoguće da izgovori: „Nisam bio u pravu. Napravio sam veliku grešku.“ I što su veći interesi – bilo emocionalni, novčani ili moralni – teže je priznati grešku.
Situacija je, zapravo, još gora: većina ljudi ne menja stav niti se izvinjava zbog svoje greške, već se još upornije pravda, čak i kada se direktno suoči sa dokazom da nije u pravu. Političari, naravno, pružaju najočiglednije i često najtragičnije primere takvog ponašanja,” pišu autori, navodeći brojne primere iz američke spoljne i unutrašnje politike, poput izjave Henrija Kisindžera o zločinima SAD u Vijetnamu, Kambodži i Južnoj Americi, da je “sasvim moguće da su učinjene neke greške” ili iz korporativnog sveta, gde je u izvinjenju Mekdonaldsa povodom stavljanja namirnica životinjskog porekla u vegetarijanske obroke rečeno da su “napravljene neke greške” – opet u pasivu, bez direktnog priznanja i konkretnog preuzimanja odgovornosti. “Kada su političari priterani uza zid, možda će nevoljno priznati grešku, ali ne i svoju odgovornost za nju. Fraza “greške su učinjene” je tipičan pokušaj da sebe oslobode krivice.”
Većina ljudi ne menja stav niti se izvinjava zbog svoje greške, već se još upornije pravda, čak i kada se direktno suoči sa dokazom da nije u pravu.
Mada ih političari na svim meridijanima nepogrešivo ponavljaju, ovakvi pokušaji “vađenja” ne postižu cilj, što smo i sami imali prilike da vidimo ovih dana. Izvinjenje ne uspeva kada osetimo da je upućeno samo da bi se umirila javnost, objašnjavaju autori: “Većinu nas ne impresionira kada lideri ponude izvinjenje bez suštine, koje poručuje “Ja nisam ništa zgrešio, ali desilo se dok sam bio nadležan, pa eto, moram da preuzmem odgovornost.”
Samoopravdavanje nije puko laganje
Da, to su političari i krupni kapital, reći ćete vi. Ne prezaju ni od čega u borbi za glasove, moć, novac, ostanak na pozicijama ili na slobodi. Međutim, koliko se mi obični ljudi razlikujemo od njih, osim po šteti koju smo u stanju da učinimo? Kako pišu autori knjige, psihološki gledano, ono što rade političari suštinski se ne razlikuje (osim, naravno, po posledicama) od onoga što je većina nas nekada uradila u svom privatnom životu. Pravimo greške, a onda od odgovornosti bežimo u samoopravdavanje: “Mnogo je razloga zbog kojih ljudi pribegavaju lažima i izmišljanju neistinitih priča: da bi umirili ljutnju partnera, ljubavnika, roditelja ili poslodavca; da ne bi završili na sudu ili u zatvoru; da ne bi izgubili obraz; da bi zadržali posao; ili da bi ostali na dobrom položaju.”
Ono što rade političari suštinski se ne razlikuje (osim, naravno, po posledicama) od onoga što je većina nas nekada uradila u svom privatnom životu.
Međutim, samoopravdavanje nije puko laganje. Naš cilj nije da druge uverimo u nešto što znamo da nije istina, već i da sebe same uverimo da smo ispravno postupili, kako bismo mogli da zadržimo dobro mišljenje o sebi. “Izmišljanje, iskrivljavanje istine i zaboravljanje su glavna oružja pamćenja za kojima posežemo kada naš ego želi da se zaštiti od bola i stida zbog onih postupaka koji se kose sa našom slikom o sebi (…) Upravo je zbog toga samopravdavanje mnogo moćnije i opasnije od eksplicitne laži. Ono omogućava ljudima da sami sebe uvere kako je ono što su učinili zapravo bilo najbolje moguće rešenje. Zapravo, kada o tom postupku kasnije razmišljaju, doživljavaju ga kao da je potpuno ispravan. „Postupio sam najbolje što sam mogao.“ „To je zapravo bilo sjajno rešenje problema.“ „Učinio sam to za dobrobit naroda.“ „Ta kopilad su dobila ono što su zaslužila.“ „To mi je bila dužnost.““. Onda kada samo lažemo, bar nismo izgubili kontakt sa realnošću pa se možemo u jednom trenutku vratiti na pravi put. A kada smo ubeđeni u to da je naša laž istina, živimo u sopstvenoj realnosti: “Predsednik koji pravda svoje postupke pred javnošću možda i može da ih promeni. Ali predsednik koji svoje postupke opravdava pred sobom je nepopravljiv,” konstatuju autori.
Izmišljanje, iskrivljavanje istine i zaboravljanje su glavna oružja pamćenja za kojima posežemo kada naš ego želi da se zaštiti od bola i stida zbog onih postupaka koji se kose sa našom slikom o sebi.
Kako žive sami sa sobom? Isto kao i svi ostali.
Zašto nam je toliko važno da samima sebi prodamo priču da nismo pogrešili? Zato što nam je teško da podnesemo tzv. “kognitivnu disonancu” – psihičku nelagodnost koju izaziva istovremeno postojanje kontradiktornih činjenica u našoj svesti. Propagiramo zdrav život a ne možemo da prestanemo sa pušenjem. Švercujemo se u prevozu a zalažemo se za poštovanje zakona i pravnu državu. Smatramo sebe dobrim prijateljem ali povremeno podlegnemo iskušenju da ogovaramo. Vidimo sebe kao empatičnog i posvećenog roditelja a onda se izvičemo na dete ili ga čak udarimo. Kada primetimo ove nelogičnosti, obuzima nas osećaj krivice kojeg se oslobađamo samoopravdavanjem: “Pušenje mi smanjuje stres, a stres mnogo više škodi zdravlju!” “Kad ova država zaista bude pravna, i ja ću plaćati autobus!” “Kao da ne znam šta ona priča o meni kad ja nisam tu!” “Odbija da se urazumi dok ne dobije po dupetu!” itd. Kada smo se uspešno opravdali, kognitivna disonanca, a samim tim i neprijatne emocije – nestaju. Naša slika o sebi opet je sasvim prihvatljiva.
Ako razumemo kako funkcioniše mehanizam samoopravdavanja, postaje nam jasnije zašto tako lako njemu pribegavamo i kako svi ti političari, korumpirani službenici, nemarni lekari i ostali vinovnici brljotina, mogu bez stida da nastave da žive sami sa sobom ubeđeni u svoju ispravnost. “Odgovor na ovo pitanje glasi: isto kao i svi mi ostali. Samoopravdavanje ima svoje dobre i loše strane. Samo po sebi, ono nije nužno loše. Omogućava nam da mirno spavamo. Bez njega bismo stalno trpeli užasne udarce stida. Mučili bismo se žaljenjem za nečim što nismo uradili ili kajanjem zbog onoga što smo uradili na loš način. Kinjili bismo se nakon svake odluke: jesmo li postupili ispravno?” objašnjavaju autori.
Svi imamo sposobnost da kažemo “Ovako ne treba”
Ali, to što je nešto ljudski ne znači da moramo da mu se prepustimo. “Samoopravdavanje nas poput živog peska uvlači u još veću nevolju. Ono sputava našu sposobnost čak i da sagledamo sopstvene greške, a kamoli da ih ispravimo. Ono iskrivljuje našu sliku stvarnosti, sprečavajući nas da prihvatimo sve informacije koje su nam potrebne i da jasno sagledamo mo stvari. (…) Niko od nas ne može da živi a da ne pravi greške. Ali svi imamo sposobnost da kažemo: „Ovo ne ide kako treba. Ovo nema smisla.“ Ljudski je grešiti, ali ljudi biraju da li će to priznati ili prikriti,” objašnjavaju oni.
“Kada ja, pristojna, pametna osoba – napravim grešku – ostajem pristojna, pametna osoba, a greška ostaje greška. Hajde sada da vidim kako da ispravim to što sam uradio/la.”
Štaviše, onda kada postanemo svesni toga da smo kao ljudska bića skloni samoobmanjivanju, možemo i da se suprostavimo tome. “Jednom kada razumemo tu potrebu da otklonimo disonancu, imaćemo više kontrole i moći da je sprečimo još u začetku, pre nego što se stvari otmu kontroli. Ono što treba da radimo je da svoje postupke posmatramo kritički, tuđim očima. Možemo da naučimo da napravimo distancu između onoga što osećamo i našeg postupanja, da se za trenutak zamislimo i donesemo bolju odluku.” Autori savetuju da sebi u tom kriznom trenutku kažemo sledeće: “Kada ja, pristojna, pametna osoba – napravim grešku – ostajem pristojna, pametna osoba, a greška ostaje greška. Hajde sada da vidim kako da ispravim to što sam uradio/la.” Kao što sam ja, kada sam ugledala sat – zastala da razmislim pre nego što reagujem, i u tih nekoliko sekundi podsetila sebe da nisam bezvredni oblik života samo zato što sam nisam videla sat u tašni, da nema potrebe da bilo šta krijem ili da se pravdam, i da je samo potrebno da priznam grešku i izvinim se.
Jasno je dakle, da moramo stalno biti budni i motriti na svoju sklonost ka samoopravdavanju, svesno ulažući napor da joj se odupremo. Međutim, to nije dovoljno, upozoravaju autori. Ljudi ne mogu samo da se oslanjaju na sopstvenu savest, jer je naša potreba za samoopravdavanjem suviše jaka a sposobnost da sebe ubedimo u ispravnost bezgranična. Zato moramo da se oslonimo i na spoljne procedure koje nadziru i ispravljaju greške koje ljudi neminovno prave, kako bi se smanjile šanse da se one ponove.
Naravno, tome služe zakoni i propisi kao i institucije zadužene da ih sprovode. Ali ništa ne može da zameni glas savesti u vidu dobrih prijatelja, poslovnih saradnika i partnera koji nas ne štede istine: “Potrebno je imati nekoliko osoba od poverenja bez dlake na jeziku, kritičara koji su spremni da buše naš zaštitni balon samoopravdavanja i vrate nas u realnost ako se od nje udaljimo. To je posebno važno za osobe na pozicijama moći,” pišu autori.
Dajte detetu priliku da se izvuče sa sačuvanim dostojanstvom
Kao roditelji, imamo dužnost da budemo taj spoljni nadzor koji pomaže našoj deci da ne izgube moralni kompas i razviju odgovoran odnos prema svojim greškama. Glavnu prepreku koja nam stoji na tom putu, takođe možete prepoznati u priči sa početka teksta – to je uverenje da su greške odraz neznanja, gluposti, bezvrednosti. Ovo uverenje dobijamo najpre od roditelja, koji svojim osuđujućim i grubim reakcijama na naše greške povrećavaju našu potrebu za samoopravdavanjem. Deca, sasvim prirodno, greše, a mi im držimo lekcije koje predstavljaju preveliki udar na njihovo samopoštovanje: “O čemu si razmišljao/la?!” “Jesi li glup/a?!” “Kako si mogao/la?!” “Kako si tako nesposoban/na”?! Onda kada nas kritikuju zbog toga šta smo a ne zbog toga šta smo uradili, preplavljuje nas osećaj stida i bespomoćnosti, jer nam se prebacuje za nešto što ne možemo da promenimo. Takve optužbe samo čine da se deca još više zatvaraju i prikrivaju svoje greške sa još više žara. Koliko god dečija greška može da nas razbesni, važno je da ne podlegnemo sopstvenom besu koji može da nas učini surovim i osvetoljubivim. Za grešku treba da se iskupimo, da ispravimo načinjenu štetu, a ne da trpimo odmazdu.
Onda kada nas kritikuju zbog toga šta smo a ne zbog toga šta smo uradili, preplavljuje nas osećaj stida i bespomoćnosti, jer nam se prebacuje za nešto što ne možemo da promenimo.
Evo jednog dobrog primera: Ako se, dete, na primer, pridružilo vršnjacima u maltretiranju nekog od drugova, naša reakcija posramljivanja ili suviše surova kazna mogu ga oterati u začarani krug samoopravdavanja. Dete će onda pred sobom postupak pravdati ocrnjivanjem žrtve. Kada ubedi sebe da je žrtva zaslužila maltetiranje, oslobodiće se i disonance, ali i šanse da se pokaje za učinjeno i odredi prema svojim postupcima na način koji će sprečiti da ih ponovi.
Da li to znači da treba tek tako da pređemo preko nasilja koje je učinilo naše dete? Nikako! Samo da mu treba dati priliku da se izvuče sa sačuvanim dostojanstvom. Preduslov da se suočimo sa greškom je da nas drugi poštuju i podržavaju na tom putu, da nam pokažu da nismo nedostojni ljubavi i prihvatanja samo zato što smo pogrešili. Ovo je važno imati na umu: većina grešaka koje napravimo negde je utemeljena u našim vrednostima koje su suštinski ispravne, i to je mesto od koga možemo poći kako bismo pomogli detetu da sačuva dostojanstvo u svojoj grešci. Ako već znamo da naše dete nije loše ljudsko biće, potražimo koje su to vrednosti koje su u suštini ispravne ali su ga u ovom slučaju zavele na pogrešan put. Da li je to u slučaju učešća u maltretiranju bila želja da bude prihvaćemo u društvu, da ima drugove, da pokaže smelost? Nađite tu poslednju tačku u kojoj nema disonance, i zajednički analizirajte šta je odatle pošlo po zlu. Tako ćete podsetiti dete da je ono u suštini ok jer su njegove vrednosti ok, samo da je način bio pogrešan. Da ima izbor i da ga ova greška ne definiše. Tražite da se iskupi za ono što je učinilo, ali ga istovremeno i učite ga kako da te svoje vrednosti ubuduće sledi na bolji način: “Važno je ne gledati na greške kao na lične neuspehe koje treba poricati ili pravdati, već kao na važan deo života koji nam pomaže da se poboljšamo, donosimo bolje odluke, sazrevamo i rastemo,” podsećaju autori.
Preduslov da se suočimo sa greškom je da nas drugi poštuju i podržavaju na tom putu, da nam pokažu da nismo nedostojni ljubavi i prihvatanja samo zato što smo pogrešili.
Greška je raskrsnica od koje vode dva puta
Ključna poruka knjige je da postoji puno dobrih razloga da se priznaju greške, počev od “proste činjenice da ćete verovatno svakako biti otkriveni – od strane porodice, kolega, neprijatelja, svog biografa. Ali ima i drugih dobrih stana priznanja – drugi će vas više ceniti. Neko će uzeti da popravi vašu brljotinu. Vaša greška možda će inspirisati nečije rešenje. Deca će naučiti da svako ponekad zabrlja i da čak i odrasli moraju da kažu „Žao mi je“ A ako priznate grešku kada je veličine žira, lakše ćete popraviti stvar nego kada naraste veličine hrasta sa dubokim i razgranatim korenjem“
I zaista, iako nam se čini da naše otvoreno priznavanje greški može da naruši našu reputaciju i da nas košta poštovanja drugih, istraživanja zapravo pokazuju da nas drugi više cene što se odgovornije odnosimo prema svojim greškama. U jednoj studiji, 556 ljudi je ocenjivalo tri različita scenarija u kojima je biciklista naleteo na pešaka i povredio ga. U prvoj verziji, biciklista se nije izvinio; u drugoj, dao je usiljeno izvinjenje (“Žao mi je što si povređen, nadam se da ćeš uskoro biti bolje”); u trećoj, izvinjenje je uključivalo prihvatanje odgovornosti (“Žao mi je što si povređen. Ja sam kriv za incident. Išao sam prebrzo i nisam gledao gde idem dok nije bilo kasno”). Učesnici eksperimenta ocenili su trećeg biciklistu najpozitivnije, bili su skloniji da mu oproste i da naprave razumniju nagodbu oko naknade štete.
Biti dobar čovek ne znači nikada ne raditi loše stvari, a biti dobar roditelj ne znači nikada ne praviti greške. Ono što razlikuje dobre ljude i dobre roditelje – je šta će uraditi posle. Greška je raskrsnica od koje vode dva puta – prvi vodi u njeno negiranje, ponavljanje i život ispleten od laži, a drugi put vodi u priznanje, iskupljenje i promenu. I deca će, kao i mi sami – više voleti i ceniti osobu koja je krenula drugim putem.
Autor: Jovana Papan, kouč za roditelje
Komentari 0