Piše: Adam Grant
Ipak, mada se neki roditelji ostvaruju kroz postignuća svoje dece, za većinu roditelja uspeh nije na prvom mestu. Mnogo nam je više stalo da nam deca postanu ljubazna, saosećajna i predusretljiva. Ankete su pokazale da u SAD, roditelji evropskog, azijskog, hispano i afričkog etničkog miljea veću važnost pridaju dobroti nego uspehu. Isti obrazac postoji širom sveta: Kada su ljudi u 50 zemalja upitani za svoje životne principe, najveću vrednost nisu pridavali uspehu, već dobroti.
Uprkos značaju koji dobrota ima u našim životima, učiti decu da mare za druge nije jednostavan zadatak. U istraživanju koje je obuhvatilo 600 porodica u Izraelu, pokazalo se da su roditelji, koji visoko vrednuju dobrotu, često bez uspeha vaspitavali decu u duhu svojih vrednosti.
“Za većinu roditelja uspeh nije na prvom mestu. Mnogo nam je više stalo da nam deca postanu ljubazna, saosećajna i predusretljiva.”
Da li su neka deca jednostavno dobre naravi – ili nisu? Tokom poslednje decenije, proučavao sam iznenađujuće veliki uspeh koji postižu ljudi, koji imaju običaj da pomažu drugima bez zadnjih namera. Kao otac dve ćerke i sina, postao sam veoma zainteresovan da saznam kako se postaje velikodušan.
Studije blizanaca pokazuju da je negde između čevrtine i polovine našeg potencijala za dobrotu urođeno. To znači da dosta toga zavisi i od vaspitanja. Međutim, izgleda da greše čak i najdobronamerniji roditelji, oni koji hvale dobro ponašanje a reaguju na loše, i koji sa decom razgovaraju o svojim vrednostima.
Do druge godine, deca postaju kadra da iskuse osećanje moralnosti i da razlikuju dobro od lošeg. Kako bi se podstaklo dobro ponašanje, istraživanja pokazuju, pohvale su delotvornije od nagrada. Dok pohvala šalje poruku da je velikodušnost dobra sama po sebi, nagrađivanje može dovesti do toga da se dete ponaša dobro samo radi nagrade. Ali, na koji način treba da pohvalimo dete kada pokaže prve znake dobrote?
“Kako bi se podstaklo dobro ponašanje, istraživanja pokazuju, pohvale su delotvornije od nagrada.”
Mnogi roditelji veruju da je važno pohvaliti ponašanje, a ne dete, jer će u tom slučaju usvojiti ispravno ponašanje. Čak znam jedan par koji je toliko vodio računa o ovome da je govorio “To je baš bilo velikodušno” umesto “Baš si velikodušna osoba.”
Ali, da li je ovo dobar pristup? U dobro smišljenom eksperimentu, naučnici Džon I. Grjuzek i Erika Redler probali su da istraže šta se dešava kada hvalimo velikodušno ponašanje umesto velikodušnog karaktera. Pošto su sedmogodišnjaci i osmogidišnjaci osvojili klikere i poklonili ih siromašnoj deci, rečeno im je “U, baš si razdelio te klikere.”
Istraživači su polovinu dece hvalili tako što su im rekli “Baš lepo što si dao neke od svojih klikera toj siromašnoj deci. Da, to je baš bilo velikodušno.” Ostaloj deci je pohvaljen karakter: “Izgleda da si ti osoba koja voli da pomaže drugima kad god može. Da, ti si baš dobra i velikodušna osoba.”
Nakon nekoliko nedelja, kada su se našla u prilici da daju i dele, deca kojoj je pohvaljen karakter bila su velikodušnija od dece kojoj je hvaljeno ponašanje. Kada je hvaljen njihov karakter, deca su dobrotu doživela kao deo svog identiteta. Osvrćući se na svoje ponašanje, deca su učila o tome ko su i kakva su: Ja sam velikodušna osoba. Ovo je u skladu i sa novim istraživanjem koje je sproveo psiholog Kristofer Dž. Brajen i koje pokazuje da, kada je moralno ponašanje u pitanju, imenice deluju bolje nego glagoli. Kada treba decu uzrasta od 3 do 6 godina ubediti da vam pomognu, imaćete 22-29% više uspeha ako ih podstaknete da “budu pomagači” nego ako ih pitate “da vam pomognu”. Kada su decu umesto “molim vas nemojte da varate” zamolili da “ne budu varalice”, varanje je smanjeno za pola. Kada naši postupci postanu odraz našeg karaktera, sloniji smo moralnosti i velikodušnosti. Vremenom, to postaje sastavni deo nas.
Komentari 0