“Deca kojoj je pohvaljen karakter bila su velikodušnija od dece kojoj je hvaljeno ponašanje. Kada je hvaljen njihov karakter, deca su dobrotu doživela kao deo svog identiteta.”
Pohvala postaje posebno uticajna u kritičnim periodima u kojima deca razvijaju snažan osećaj identiteta. Kada su Grjuzek i Redler hvalili karakter petogodišnjaka, dobri rezultati nisu imali trajan uticaj – izgleda da su bili suviše mali da bi usvojili moralnost kao deo svoje ličnosti. U slučaju desetogodišnjaka, razlika između hvaljenja karaktera i hvaljenja postupaka je iščezla – obe taktike su bile uspešne. Vezivanje velikodušnosti za karakter najuspešnije se ostvaruje oko osme godine, kada deca počinju da kristališu osećaj identiteta.
Hvaljenje dobrog ponašanja samo je pola posla. I naše reakcije na loše ponašanje imaju posledice. Kada deca učine nešto loše, obično osećaju dve stvari – stid ili krivicu. Usprkos uobičajenom verovanju da su ove dve emocije međusobno zamenjive, istraživanje prihologa Džun Prajs Tengni otkrilo je da imaju veoma drugačije uzrok i posledice.
Kada se stidimo, mi mislimo da smo loša osoba, dok je krivica osećanje da ste uradili lošu stvar. Stid predstavlja negativan sud o sopstvenoj suštini, što je vrlo loše – on čini da se deca osećaju malom i bezvrednom. Deca koja se stide ili postaju agresivna, ili pokušavaju da pobegnu od problema. Suprotno tome, osećaj krivice podrazumeva negativan sud o samom postupku, i možemo ga se osloboditi dobrim ponašanjem. Kada se deca osećaju krivom, osećaju kajanje i žaljenje, saosećaju sa osobom kojoj su naudila i pokušavaju da isprave stvar.
“Kada se stidimo, mi mislimo da smo loša osoba, dok je krivica osećanje da ste uradili lošu stvar. Stid predstavlja negativan sud o sopstvenoj suštini, što je vrlo loše.”
U jednoj studiji koju je sprovela psiholog Karen Kaplovic Beret, roditelji su kod kuće ocenjivali sklonost svoje dece da ispoljavaju osećaj stida i krivice. Deca bi dobila krpenu lutku, pripremljenu tako da joj noga otpadne tokom igre. Deca sklona osećaju krivice pokušavala su da poprave lutku i obraćala se odrasloj osobi koja vodi eksperiment da bi objasnila šta se dogodilo. Deca sklona stidu izbegavala su da priznaju šta se desilo i nisu pokušavala da poprave stvar.
Ukoliko želimo da naša deca brinu o drugima, moramo ih naučiti da, kada nisu dobra, osećaju krivicu umesto stida. Proučavajući studije osećanja i razvoja moralnosti, psiholog Nensi Ajzenberg uočila je da se stid pojavljuje kada roditelji reaguju besom, uskraćuju ljubav ili pokušavaju da svoju moć demonstriraju pretnjom kaznama, zbog čega deca mogu početi da veruju da su loši ljudi. U strahu da se to ne desi, neki roditelji, s druge strane, odustaju od disciplinovanja dece, što može ugroziti razvoj moralnih standarda kod deteta.
“Ukoliko želimo da naša deca brinu o drugima, moramo ih naučiti da, kada nisu dobra, osećaju krivicu umesto stida.”
Najdelotvornija reakcija roditelja na loše ponašanje jeste razočarenje. Kako pokazuju istraživanja profesorke Ajzenberg i Dejvida R. Šefera, roditelji koji podižu dobru decu čine to tako što pokazuju razočarenje i objašnjavaju zašto je neko ponašanje loše, kako je uticalo na druge i kako se stvari mogu popraviti. To deci omogućava da razviju standarde kojima će ocenjivati svoje postupke, da razviju empatiju i odgovornost prema drugima kao i osećaj moralnog identitieta, što sve zajedno čini dobru osobu. Kada izražavate razočarenje vi pokazujete da ne odobravate loše ponašanje, pokazujete da imate visoka očekivanja i da postoji mogućnost da se stvari poboljšaju: “Iako si uradio nešto loše, ti si dobra osoba i znam da možeš i bolje od ovoga.”
Komentari 0