Ma koliko delotvorno bilo kritikovanje lošeg ponašanja i hvaljenje dobrog karaktera, podizanje moralnog deteta podrazvumeva više od pukog čekanja na prilike da reagujemo na postupke svoje dece. Kao roditelji, želimo da “proaktivno” prenosimo naše vrednosti deci. Ipak, mnogi od nas to čine na pogrešan način.
“Roditelji koji podižu dobru decu čine to tako što pokazuju razočarenje i objašnjavaju zašto je neko ponašanje loše.”
U poznatom eksperimentu u kome je učestvovalo 140 osnovaca i srednjoškolaca, psiholog Dž. Filip Rašton davao je učenicima koji bi pobedili u igri žetone, koje su mogli da zadrže ili doniraju za siromašnu decu. Deca su najpre posmatrala kako nastavnik igra istu igru, ponašajući se ili sebično ili velikodušno. Nakon toga, nastavnik bi nekoj deci deci držao slovo o važnosti davanja, drugima o važnosti samoživosti, dok jednoj grupi dece nije govorio ništa. Uticaj odrasle osobe bio je primetan, s tim što su dela govorila više od reči. Kada su se odrasli ponašali sebično, i deca su bila sebična. Šta god odrasli pričali, deca bi davala manje, nakon što su posmatrala sebično ponašanje odraslog uzora. Kada bi nastavnik bio široke ruke, učenici su davali 85% više od norme, bez obzira da li im je pričao da treba biti velikodušan ili nije ništa govorio. Čak i kada bi propovedao sebičnost a ponašao se veliodušno, deca su donirala 49% više od norme. Deca se velikodušnosti uče ne tako što slušaju šta im uzori govore, već posmatrajući šta oni rade.
Kako bi proverili da li je uticaj uzora bio trajan, naučnici se su dva meseca kasnije vratili da posmatraju decu kako opet igraju istu igru. Da li su ponašanje i reči odraslih ostavili traga na dečiju velikodušnost – i da li su se uopšte sećala uticaja kojem su bila izložena pre dva meseca?
Najvelikodušnijom su se pokazala deca koja su posmatrala kako nastavnik velikodušno daje, ali pritom ne govori o važnosti davanja. Posle dva meseca, ova deca su bila su 31% darežljivija od dece koja su i gledala velikodušnost na delu, i slušala lekcije o njoj. Pouka ovog eksperimenta je jasna i glasna: Ako ne pružate detetu primer svojom velikodušnošću, pričanje o njoj neće pomoći. Na duže staze, mnogo je delotvornije da činite dobra dela i pritom ćutite.
“Ako ne pružate detetu primer svojom velikodušnošću, pričanje o njoj neće pomoći. Na duže staze, mnogo je delotvornije da činite dobra dela i pritom ćutite.”
Ljudi često veruju da karakter vodi delanju, ali, kada je reč o stvaranju moralne dece, ne smemo zaboraviti ni da dela oblikuju karakter. Na to nas svojim pitanjima opominje i psiholog Karl Vejk: “Kako mogu znati ko sam dok ne vidim šta radim? Kako mogu znati šta su moje vrednosti dok ne vidim sopstvena dela?”
Adam Grant je profesor menadžementa i psihologije na Univerzitetu Pensilvanija i autor knjige “Davanje i uzimanje: Zašto nas pomaganje drugima čini uspešnim”.
Prevod: Detinjarije
Izvor: New York Times
Komentari 0