KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?
Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete „oseća“ roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.
Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)
Ove detetove reakcije povratno roditelju „potvrđuju“ da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.
Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.
DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?
Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one „aktivne“, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.
Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto „pokrenulo“ najviše govori subjektivni doživljaj osobe „da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…“, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.
Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana. Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.
NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?
Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.
Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno „zacementirana“ i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program „Emotivni detoks“.
Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.
Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.
Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo „Emotivni detoks“ pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.
Komentari 0