Ovaj primer male dečje svađe koja je započela i završena je, tu je decu naučila mnogo više od svih onih situacija u kojima su te mini sukobe rešavali roditelji. A rešavaju ih, jer ko god je nekoliko dana proveo u parku s decom, svojom i tuđom, zna da se ovakve situacije događaju na redovno. Ako jedan roditelj pusti da deca sama reše konflikt, obavezno je tu onda drugi roditelj koji je već unezveren – ko će sada rešiti sukob. Ko je kriv, ko nije kriv, ko je kome, zašto i slično. To je problem koji se događa svakodnevno, a dolaskom proleća i toplijih dana biće toga i češće.
Zašto? Zato što roditelji misle da su odgovorni za svako izgovoreno slovo svog deteta, pa samim time misle da je i onaj roditelj jednako tako odgovoran za svoje dete, odnosno trebao bi biti – i tako svaki dečji sukob završava roditeljskom intervencijom. A upravo su roditelji počesto najviše krivi za većinu dečjih problema.
Iz ovog je primera kristalno jasno da su deca sposobna rešiti svoj sukob, da kod njih nema ni mržnje ni osvete, da su čak i u sukobu spremni pokazati empatiju i simpatiju. Dete ne može shvatiti zašto je važno da se svi igraju zajedno, samo zato što je to neki roditelj „naredio“. Oni moraju sami shvatiti čari takve igre i zajedništva, a to će shvatiti tek kroz igru, kroz druženje, kroz društvo i to ne danas ni sutra već tokom celog svog detinjstva. Kada bi od najranijih nogu znali kako se igrati s vršnjacima bez te stalne roditeljske intervencije, u igri van kuće gde se mogu sakriti od roditeljskih zaključaka i zapravo – torture, znali bi rešiti i vlastite sukobe.
U kakvom mi to svetu danas živimo?!
Spremni smo okriviti sve i svakoga jer se naša deca ne znaju više normalno igrati, a zapravo ako realno pogledamo – mi (roditelji) smo ti koji kontrolišemo svaki aspekt njihove igre.
Ako se napolju posvađaju, intervenišemo rečnikom odraslih.
Ako je napolju hladno, mi im organizujemo druženje s prijateljima, uz naše prisustvo, a vrlo često i naše ideje što bi se deca mogla igrati.
Deci tako ostaje jako malo vremena i jako malo prostora da uopše razviju svoju dečju igru. O tome koliko su se kroz dečju igru izgubile mnoge, tradicionalne igre, takođe možemo delimično zahvaliti roditeljima. Mi smo ti koji deci nismo preneli tu tradiciju, mi smo ti koji im stalno pokušavamo nametnuti koje su igre dobre (sigurne), a koje to nisu, a čak i kada je reč o najbanalnijoj igri, između dve vatre i od toga smo uspeli napraviti fijasko jer je -kao nebezbedna.
Danas umesto, od nekada bezbrižne igre fudbala, tenisa – imaju vreme za takve igre, odnosno, termine za treninge na koju ih organizovano odvode i dovode, a jedini smisao takve igre je takmičenje, ocenjivanje, pobeda. Gde je nestala igra?
Komentari 0