Foto: Flickr
Roditelji koji jedva da znaju kog dana vode dete na koju aktivnost, koji satima sede na terenima i navijaju za njih, dobili su stručan naziv od sportskih psihologa – „roditelji sa sindromom male lige“. Obično ga poseduju oni roditelji koji očekuju da njihovo četvorogodišnje dete ozbiljno shvati treniranje određenog sporta i postigne vanredne rezultate.
Nasuprot njihovom očekivanju, trener, otac i pisac knjige„Druga strana pobede: Pametni roditelji u toksičnoj sportskoj sredini“ Luis Fernando Ljosa kaže: “Poenta sportske aktivnosti je da se deca zabave i bave fizičkom aktivnošću. Kraj priče.“
Na pisanje knjige ovakve tematike ga je nagnalo višegodišnje iskustvo trenera, gde se nagledao raznih situacija i nezdravih roditeljskih ambicija.
„Depresivno je gledati kako im roditelji nameću svoju volju i pritiskaju ih svojim očekivanjima do te mere da treneru ponekad dođe da pozove policiju ne bi li ih umirio i smanjio stepen iskazane agresije“, kaže Ljosa.
Liza Fridlander, majka troje dece koja treniraju po nekoliko sportova, provodi dosta vremena vodeći ih na treninge i kaže da je videla ljude na granici ludila koji su u stanju i da se potuku sa trenerima, drugim roditeljima, pa čak i sa drugom decom u toku utakmice ili treninga.
U nekim ligama, deca koja krenu da se bave sportom sa osam ili devet godina bivaju skrajnuta ili sasvim zapostavljena jer su ostala deca krenula sa treninzima još sa tri godine! Tako da su ova deca već prestarila!
Mnoga deca koja tako rano, sa tri-četiri godine krenu ozbiljno da treniraju, već sa trinaest godina, kada baš treba da se usredsrede i postižu uspehe – odustaju, bilo zbog povreda – bilo zbog prezasićenja.
Postoji način da sve to ne pređe meru pristojnosti i udobnosti. I nikada nije kasno da dete krene da se bavi sportom. Prvenstveno se radi o tome da tamo treba da se zabavljaju a ne zlopate, da se bave fizičkom aktivnošću a ne da se takmiče.
U anketi sprovedenoj među sportskim stručnjacima o tome da li su dečiji sportovi postali suviše intenzivni, dobili smo par korisnih saveta.
Kreg Miler, ortoped, savetuje da deca po sezoni menjaju sportove kojima se bave. Njegova filozofija je prilično stroga i on ne misli da deca treba cele godine da se bave samo jednim sportom.
Kao ortoped, Miler smatra da nije zdravo tako intenzivno trenirati u mladosti jer se detinji organizmi tek formiraju a deca su izloženija povredama. Slažući se sa njegovom tvrdnjom, Engleska nacionalna alijansa za sport precizira: ”Dobra stvar sa ranim intenzivnim treninzima je što će dete baš u tom uzrastu verovatno biti najbolje. Ali ako želite da istraje u tome i da bude najbolje kasnije onda mu to uopšte nije potrebno. I nije dobro.“
Elizabet Braun, sportski psiholog na univerzitetu u Merilendu, savetuje roditelje: “Ne analizirajte igru i trening na putu do kuće. Ne kritikujte. Ako dete samo krene da priča – u redu, ali i tada naglasite da vam je jedino važno da mu je bilo zabavno.
Ne pitajte ko je pobedio a ko izgubio. Samo recite: “Obožavam da vas gledam dok se igrate!“
“Takođe budite oprezni pri izboru sportske aktivnosti za vaše dete. Neka deca su premala da drže reket, loptu ili palicu. Za mlađi uzrast možda su bolji gimnastika, plivanje, karate ili slično. Ni neka veća deca neće biti emotivno spremna za ekipne sportove. I to su stvari na koje morate obratiti pažnju. Samo zato što je dete određene veličine ne znači da je spremno za sport“, savetuje Braunova.
“Informišite se i da li je klub (tj.trener) u koji upisujete dete okrenut samo pobedi ili su treneru podjednako važni i sportski duh, negovanje prijateljstava i zabava. Na osnovu ponašanja roditelja možete saznati puno i o timu“, savet je Fridlanderove.
„Podjednako je važno da dete, ako ima još neku aktivnost na kojoj učestvuje, zbog toga ne omalovažavaju u klubu. Ako vam je dete nakon treninga uznemireno, to je jasan pokazatelj da potražite drugi klub.“
Imajte plan i držite ga se, još jedna je od preporuka.
Pre nego što kupite sportsku opremu sedite i porazgovarajte sa svojim detetom. Da li to zaista želi, šta očekuje od toga, kako sebe vidi u budućnosti. Ne očekujte slavu i ne govorite detetu kako ga vidite na pobedničkom tronu jer to može samo da stvori nezdrava očekivanja i pobudi zavist zbog uspeha drugih.
“Veliki broj dece uopšte nije zainteresovan za takmičenje. Nemojte da vas to iznenadi. Oni prosto žele da se igraju ili da provode vreme sa roditeljima, da ih oni gledaju“, naglašava Ljosa
Manje brinite, pustite ih neka uživaju u toj igri i socijalizaciji i neka se naviknu na organizovanje svojih obaveza. To je već dovoljno. Ne moraju da budu najbolji.
Na kraju, imajte na umu da su oni ipak samo deca. A nekoj deci će više prijati i rekreacija sa vama kad god imate vremena, kroz smeh i druženje, nego neki nepoznati trener koji je strog i viče na njih.
Omladinski sport sve više počinje da liči na vojsku a sve manje na rekreaciju, a takvim su ga napravili baš – odrasli.
Washington Post
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Detinjarije
Komentari 0