Ko zapravo treba da uči: Roditelj ili dete?

Kod dece, na vama, roditeljima je budete detektivi i da otkrijete šta je problem jer je to prvi korak ka njegovom reševanju. Sledeći koraci su priznavanje i konkretizovanje, a što vršimo postavljanjem pitanja poput: KO, ŠTA, KAKO, ZAŠTO, KAD, KOLIKO i GDE i tek onda pristupamo rešavanju. U ovom tekstu bavimo se ulogom roditelja u detetovom učenju i odgovaramo na pitanje KO treba da uči.

Prvo pitanje kojim ćemo započeti našu malu porodičnu dramu oko učenja je KO je taj ko zapravo treba da uči. Neki roditelji naprave grešku vrlo rano i počinju da uče sa svojom decom, da bi na kraju učili umesto njih.

Koliko puta vam se desilo da nakon jednog ili više čitanja znate lekciju bolje od vašeg deteta? Ili da pišete sastave zato što vaše dete jednostavno ne ume da piše? Ili ste dobili pet iz likovnog jer vaše dete ne ume da crta, a sve što je zapravo bilo potrebno je doneti završene radove na vreme?

Nemojte učiti SA vašim detetom. Niste jednaki. Ono što dete uči, vi već znate. Vaše kognitivne sposobnosti su na daleko višem nivou i učeći SA vama, ili uvodite neku grotesknu pseudojednakost koja ni ne treba da bude tu ili gušite detetovu samostalnost i sprečavate ga da se uopšte potrudi.

U prvom slučaju, može doći do ozbiljnog problema. Dete može da se demotiviše jer nije u stanju da isprati vaš tempo, kao što se demotiviše kad ne može da isprati drugare u nečemu. I tako svaki put kad krene da uči.

Ukoliko pritom pokazujete znakove nestrpljenja jer trošite svoje vreme na tuđ domaći i kritikujete detetove mentalne sposobnosti, to može itekako uticati na detetovo samopouzdanje. Komentare poput glup, lenj, nesposoban, loš… dete tumači kao eksternu potvrdu svog identita. Počinje i da se ponaša na određen način, jer misli da je takvo.

I šta onda malo dete radi pred velikim roditeljem kada uči sa njim? Povlači se. Negativna osećanja koja dobija od vaših počinje da vezuje za učenje i radi sve što može da bi ih izbeglo. Posledično izbegava i učenje.

U drugom slučaju, dete sa kojim roditelj stalno uči nema osećanja zadovoljstva, ponosa i samodovoljnosti jer nešto uradilo samo. Nema ni šanse da spozna ta osećanja zato što mu roditelj daje gotova rešenja. Takvo dete satisfakciju pri učenju će pre dobiti kada vas „pređe“ da uradite nešto umesto njega, jer je rešilo svoj problem na lakši način. Ako se navikne na takav sistem (ne)rada, to dete će dalje tražiti prečice ili asistenciju u svakoj prilici jer je fokusirano na izbegavanje napora. Neće ni pokušavati da uči samostalno, jer će smatrati da će uvek tu neko ko će to raditi umesto njega. To može da se odrazi i na druge sfere života i da dete postane mali diktator koji vam konstantno delegira. I naravno, nema samostalnu motivaciju za učenje.

I šta može da se uradi po tom pitanju?

Za početak preispitajte koliko učestvujete u detetovom učenju. To je njegov/njen, ne vaš posao. Vi ste svoju školu završili. Ne treba da zapostavljate svoje obaveze jer vaše dete po ko zna koji put nije obavilo svoje.

Dete imate da biste uživali u njemu, ali niste njegov gospodar, niti njegov sluga. Toga treba da budete svesni kako vi, tako i ono samo. Vaša uloga u njegovom životu menjaće se sa njegovim razvojem jer će mu u različitim periodima biti potrebni drugačiji pristupi.

Prema Aleksandri Jovanović Mađar, period internih autoriteta, roditelja i nastavnika, završava se sa dvanaestom godinom života. Nakon dvanaeste godine, detetu je bitnije mišljenje vršnjaka od mišljenja roditelja i svoje uzore traži izvan svog neposrednog okruženja. Ta teorija se poprilčno poklapa sa Kolbergovim i Pijažeovim stadijumima moralnog i kognitivnog razvoja. Do desete godine, dete svet vidi crno-belo, nema istu sposobno apstraktnog mišljenja kao i odrasli, pa pravila shvata kao neku vrstu univerzalnih „božijih zapovesti“. Posledično, vi ste za njega „bog“ u svim oblastima, pa i u učenju. Kakav ćete bog biti, to je na vama. Ono što mi preporučujemo je deus ex machina pristup, odnosno pristup Boga iz mašine.

Bog iz mašine se pojavljuje u poslednjem trenutku, u trenutku kada nema drugog rešenja i pruža svoju pomoć nakon što je heroj isprobao sve što je mogao. On ne rešava heroju problem, nego ga navodi na rešenje ili mu pruža sredstvo za rešavanje problema. I to je ono što treba da uradite. Da date detetu da nešto isproba samo, pre nego što mu pomognete da dođe do rešenja. Cilj deteta je da dođe do rešenja, a vaš cilj je da dete usvoji sam proces.

Da bi dete bilo motivisano da radi, obratite pažnju na još jednu stvar – pohvale i nagrade. Koliko i zbog čega hvalite svoje dete?

Pohvala kao podstrek ne treba da bude prečesta, inače gubi na značaju; ako se dete nagrađuje za sve što uradi, neće želeti da samostalno uradi nešto osim ako nije sigurno da sledi nagrada.

Usmeravanje pohvala je čak i bitnije nego njihov broj. Kada hvalite dete, možete hvaliti njegovu ličnost, ono što je uradilo (rezultat), ali i za način na koji je došlo do uspeha (proces).

Kada hvalite detetovu ličnost podstičete razvoj željene osobine, usađujete to u njegov identitet. Dete počinje da smatra da treba biti dobar, pametan i vredan. Pohvalom rezultata podstičete samovrednovanje i dete dobija potvrdu da je onakvo kakvo želi da bude. Tu, međutim, ne treba stati. Ukoliko pohvalite samo rezultat, ne vidite proces iza njega koji treba negovati. Treba, pre svega, da pohvalite trud koji je dete uložilo da dođe do samog rezultata. Time podstičete željeno ponašanje. Ako ne pohvalite i trud, dete će tražiti prečicu jer svako dete želi da dobije dobru ocenu, ali ne želi svako dete da uči za nju. A ako ono ne želi, ne radite to umesto njega.

Kao što bi rekao Duško Radović: „Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.“