Foto: Fotosavvy
Sebe oduvek smatram veoma jakom osobom. A život mi je nekako uvek bio čudno težak. Neverovatne stvari dešavale su se uvek meni. Za nevericu. Za film…
Ipak, svaka, čak i jaka osoba ima svoje granice, kada nam naše krhko telo pokaže da ne možemo da podnesemo baš sve. Da nemamo stomak za to. Tada se stvorila ta moja aždaja.
Nažalost, imala sam tu nesreću da se razbolim od bolesti od koje neki umiru. Bila sam i ja tu negde blizu. U nekom trenutku sam se setila da sam jaka i izborila se sa tim. Ponosna sam na sebe zbog toga. Međutim, ono što je za sobom stvorila ta moja bolest, ostavilo je prostora da se uvek ona ponovo pokrene…
Živimo. Radimo. Jedemo. Spavamo. Radimo. I tako u krug, svakoga dana. U međuvremenu nam se dešava život. Nekad dobar prema nama. Nekada loš. I to je normalno. Svako se nosi sa svojim životom kako ume. Nekada nam se dese nepravde ogromnih razmera. Preživimo i to, stojički, na nogama. Al negde iza ćoška naše krhko telo onda kada sve prođe, počne da preživljava sve i umesto da ostanemo na nogama, desi se da padnemo.
Tada kada sve prođe, dešavalo mi se da zaglavim u bolnicu, na infuzijama, počnem da gubim snagu, kilažu, volju… Ne mogu sama da stojim, nemam snage da hodam, …. totalni kolaps organizma se desi. Tako izgleda ta moja aždaja. Tako je izgledala kada sam bila devojka, tako i nakon što sam dobila dete.
Bilo je dosta situacija kada sam poklekla. A smatram se jakom. Bilo je dosta situacija kada sam tako pala u krevet i tada prestala da radim, prestala da živim, prestala da brinem o detetu. Isuviše fizički iscrpljena da bih mogla bilo šta. Isuviše loše da bih mogla sebi da pomognem, a kamoli da se igram sa svojim detetom.
Ono je počelo da se navikava na to da mami nije dobro. To me je bolelo. A nisam znala šta treba da uradim da to prođe. Znam samo da sam dodatno patila što nisam bila sposobna da vreme posvetim detetu. I što više nisam nalazila opravdanja, čak ni razumevanje za ono što mi se dešava. O razumevanju okoline da ne govorim…
Ne znam šta sam uradila, samo znam da sam se probudila ja, a da sam tu svoju aždaju uspavala. Probudila sam se svom svojom snagom volje želeći da ne izgubim više ni minut u krevetu. U trenutku sam shvatila: marljivo radim, dan i noć, trudim se da budem najbolja mama, najbolja supruga, najbolja sestra, najbolji prijatelj… toliko se trudim da zaboravim da budem najbolje ja.
Shvatila sam da ne mogu da provedem život radeći, trčeći na sve strane i trošeći se do besvesti, pa onda umesto da uživam u plodovima svog rada sa svojom porodicom, ja se oporavljam od njega u krevetu. Ili klonem i trunem. To je moralo da prestane i to bez odlaganja!
Naravno, nisam mogla sama. Ne možemo uvek sve sami, čak i onda kada se pravimo da možemo. Bila mi je neophodna pomoć stručnjaka da se izborim sa tom nemani koja me je svako malo izjedala iznutra. Neizmerna podrška porodice i prijatelja igrala je ključnu ulogu da u svom radu na sebi istrajem. Pomoć sam želela. A kad nešto želiš, to lakše ostvariš.
Tako sada ta moja aždaja spava. Godinama već. A ranije se budila na nekoliko meseci.. Naravno, nisu prestali životni problemi. Ali budimo realni, neće nikada ni prestati. Sada živim za trenutke kojima se svaki roditelj raduje: uživam u radosti nakon što sam dete naučila da vozi bicikl, uživam u zajedničkom porodičnom osvajanju planinskih vrhova, sjajnim putovanjima, uživam u dobrim ocenama, u svakoj glumačkoj ulozi koju smo zajedno spremili moje dete i ja za školsku predstavu, u zajedničkom čitanju stripova, enciklopedija i drugih knjiga. Uživam u vremenu provedenom sa detetom.
Svako ima svoje gremline koji nam otežavaju u životu. Ja sam imala aždaju koja je godinama jačala sve više i više. Toliko da je umela potpuno da me onesposobi na jedan vremenski period dok ne ustanem i ne krenem ispočetka. Mene jaku. Tada sam bila zadovoljna svakom pobedom nad njom i što sam nastavila dalje. Ali u suštini, ona se samo primiri do sledeće prilike. A ovo je pobeda! Onesposobila sam ja nju!
Ponosna što sam pobedila bolest od koje neki umiru, još ponosnija sam sada nakon što sam promenila sebe i prilagodila se da bih bila bolji roditelj, bolja supruga, bolja ja. Znate ono kad kažete da biste uradili sve za svoje dete?
E pa, ja sam uradila to „sve“! Radim i dalje.
Svojoj deci trebamo zdravi. Ne preumorni od posla i problema. Zdravi! Ne preumorni od borbe sa vetrenjačama u našoj nesređenoj zemlji. Deci trebamo zdravi. A nije neizvodljivo. Bar ne kada zavisi od nas. A uglavnom zavisi. Potrebna je samo jaka volja i želja da se malo promenite i poboljšate. I za sebe i za svoje najvoljenije.
Napisala: Jelena Đukić-Pejić, dugogodišnji novinar, dopisnik nemačkog WDRa. Potpuni zaljubljenik u prirodu, životinje, muziku, knjige, psihologiju. Filantrop, veruje u ljude i veruje ljudima. Spava kada stigne, a radi na solarnu energiju. Živi za život.
Koucing za roditelje
Hvala za ovako iskrene i divne reči.