Konfliktno dete

Foto: FLickr

Ova pojava se evidentira obično sa polaskom u vrtić, jer je „dvoje potrebno za druženje i za svađu“.

Roditelji se  osećaju bespomoćnim kada su u situaciji da trpe bes, ljutnju i agresivno ponašanje sopstvene dece, ili su izloženi pritužbama okoline o tome kako se njihova deca ponašaju prema drugoj deci i važnim, odraslim osobama.

Kako se ova pojava manifestuje?

Dete ne želi da deli svoje igračke ili otima tuđe, zatim ukoliko mu je govor još uvek nerazvijen, bes, ljutnju i nezadovoljstvo ispoljava kroz nasilničko ili rušilačko ponašanje (udara drugu decu, ujeda, grebe, uništava ili razbija igračke, krade…). Moguće je ispoljavanje agresivnosti i u pasivnoj formi tako što mališan ne želi komunikaciju i kontakt sa drugima, ili odbija da se obuče, da jede i  učestvuje u aktivnostima koje su karakteristične za decu njegovog uzrasta.

Česta je pojava  i verbalne agresivnosti tipa vređanja  (i dece, obično mlađe i slabije, ali i odraslih), omalovažavanja i nipodaštavanja, podsmehivanja (’retard“, ’štreber’…), kao i izražavanje negativnih emocija tipa pohlepe, ljubomore, zavisti i pakosti prema drugoj deci. Kod dece starijeg uzrasta, uz konfliktno ponašanje, obično „ide ruku pod ruku“ nedostatak savesti i granica u ponašanju, egoizam, preuveličana slika o sebi i manipulativnost u socijalnim interakcijama.

Koji su mogući uzroci ovakvog ponašanja?

Dete je poput seizmografa porodičnog života. Svaki „ potres“ u porodici ono registruje, kao što igla seizmografa registruje zeljotres. Porodične svađe, emocionalno i fizičko zlostavljanje ili zanemarivanje, nedostatak uobičajenih emocionalnih veza u porodici, teška bolest roditelja, razvod, smrt, preseljenje porodice u drugu sredinu i readaptacija na novo okruženje, nedoslednost ili krutost u vaspitanju, odsustvo oca ili „provlačenje“ višegeneracijskih konflikata su najčešći uzroci duboke frustracije dece. Šta to znači? Dete koje je frustrirano doživljava osujećenje svojih  osnovnih potreba za ljubavlju i pripadanjem. Kod njega dominira osećanje odbačenosti, nevoljenosti, bazične nesigurnosti  ili straha da će biti napušteno, što rezultuje unutrašnjem i interpersonalnim sukobima. Takvi koflikti, koji su posledica teskoća u razvojno-formativnom periodu,  ukoliko dugo ostanu nerešeni, dovode do nepoželjnog ponašanja u socijalnom okruženje u detinjstvu, a kasnije učestalih interpersonalnih sukoba na radnom mestu, partnerskim odnosima ili u braku. Samo dete koje je voljeno u stanju je da pruži ljubav.

Konfliktno ponašanje dece ponekad je  proizvod rivalizacije sa drugom decom, najčešće bratom ili sestrom, naročito ako je razlika u godinama mala. Roditelji gotovo uvek navode podatak da potpuno jednako postupaju prema svojoj deci, što ne mora biti tačno. Između svakog deteta majka i otac razvijaju različite interakcije, što je normalno – deca nisu istog temperamenta (jedno je mirno, drugo aktivno), istog pola, zatim nisu jednako talentovana za npr. muziku i sport ili matematiku i crtanje. Različitost stavova i očekivanja prema deci, ukoliko roditelji nisu dovoljno svesni te različitosti,  može dovesti do njihove rivalizacije, odnosno negativnih emocija tipa ljubomore i zavisti, što se često reflektuje i van porodice, kroz konfliktno ponašanje sa vršnjacima.Veruje se da su starija deca ljubomorna na mladju ,jer gube privilegije jedinog deteta, a često kod njih vlada iracionalno uverenje da roditelji više vole brata ili sestru. Ponekad  se jedinci ponašaju kao tirani porodice jer su navikli da se „čitav svet vrti oko njih“, te im često nedostaje smisao za prihvatanje zajedništva, deljenje prostora i sposobnost  uzimanja/davanja.

Često čujemo da postoje „deca koja traže batine“. Umesto da trpe osudu zbog ponašanja, bilo bi neophodno preispitivanje,  kao i rad sa roditeljima, jer je takvo ponašanje tzv. apelnog tipa – poziv u pomoć zbog snažnog unutašnjeg trpljenja i agresivnog naboja koje može biti uzrokovano zlostavljanjem, zanemarivanjem ili porodičnim nasiljem.

Odustvo oca, autoriteta i nedostatak sigurnosti mogu dovesti do povlačenja ili sklonosti antisocijalnom ponašanju, jer takvi mališani često ne umeju da se postave u odnosu na druge i neretko žele da budu lideri kompenzujući deo koji im nedostaje, ne pitajući za „cenu slave“.

Ukoliko su deca opterećena iracionalnim osećanjem krivice, ona mogu činiti prestupe koji su provokacija za roditelja, kako bi bila kažnjena, i tako se rasteretila osećanja krivice.

 Ponekad se mališani ponašaju „kao lopovi koji žele da budu uhvaćeni“ baveći se krađama i to ne iz koristoljublja, već da bi skrenuli pažnju na sebe, kao da žele da poruče: “Roditelji, pa i ja postojim!“

Posebna kategorija dece koja je sklona konfliktnom ponašanju su deca iz kategorije mentalnih poremećaja sa telesnim ili intelektualnim deficitom, ili ADHD poremećajim, kao i ona iz grupe pervazivnih poremećaja, kod koji postoji raskorak u emocionalnim, intelektualnim, socijalnim i somatskim mogućnostima u odnosu na prosečnu – „normalnu“ decu.  Naročito je hiperaktivno dete sklono“upadanju“ u sukobe zbog nestrpljivosti, nervoze, nemogućnosti da sačeka svoj red, imulsivnosti. Često iritiraju druge i ruše granice u ponašanju.

Opterećenost obavezama, nedovoljno sna i odmora, pogotovo sa kumulativnim dejstvom, takođe su okidači za međuvrsnjačke sukobe. Ali i opterećenost obavezama roditelja i njihova fizička ili mentalna odsutnost mogu biti uzročnik poremećenog ponašanja dece koja vape za ljubavlju.

Ukoliko su roditelji „konfliktne ličnosti“, ili ukoliko su sklona kriminogenom ponašanju, vrlo je verovatno da će takva biti i njihova deca.

Uskraćivanje ljubavi se ne sme koristiti kao sredstvo kažnjavanja deteta. Roditelji ponekad nisu ni svesni posledica izgovorenih poruka koje su se toliko ukorenile da su postale nešto sasvim uobicajeno – bolni udarci koji mogu celog života da ih uznemiravaju. Deca koja su kažnjena „psiholoskim kaznama“, dugo i bez objašnjenja, traže „ventil“ u ponašanju van porodice. To važi i za one roditelje koji se kruto, ’neuvremenjeno“ i neracionalno drže pravila, bez obzira na promene koje se dešavaju neminovno.

Preplavljenost medijima – TV scenama agresivnosti i seksualnog nasilja, kompjuterskim igricama, u današnje vreme i vestima, a naročito izloženost negativnim uzorima, dovodi do uznemirenosti, ekscitiranosti, slabe frustracione tolerancije, impulsivnosti i negativne identifikacije.

 Ponekad je poremećeno ponašanje dece samo „maska „ za strah, strepnju, bol i patnju, tako da je neophodno uvek pažljivo, i najbolje uz pomoć stručnog lica analizirati lice i naličje problema.

Neophodan je rad na razvoju socijalnih veština, asertivnosti, komunikaciji i razvijanju svesti o svojimi tuđim osećanjima. Potrebno je razviti strategiju rešavanja problema sa konfliktnim detetom, njegovim roditeljima, ali i „trećim roditeljem“ – vaspitačem, učiteljicom ili nastavnikom, kako bi sto efikasnije došli do pozitivnih promena.