Nova slikovnica Patriše Anđelković Pravi ljubimac za mene namenjena je svima onima koji vole životinje i razmišljaju o tome da svojoj porodici pridruže još jednog člana u vidu kućnog ljubimca. Autorka je slikovnicu napisala s namerom da podseti, pre svega, roditelje da dobro razmisle pre nego što se odluče na taj korak pošto on sa sobom donosi mnogo radosti i ljubavi, ali i određenu dozu odgovornosti i obaveza. Zato nam ovoga puta priča priču u kojoj je njen junak, simpatični hrčak Tihomir, veoma zabrinut za svoju sudbinu. Svi njegovi rođaci već su bili dobili nov dom, samo je on i dalje sedeo u prodavnici kućnih ljubimaca i željno iščekivao svog budućeg vlasnika. Uz to, ostale životinje su ga neprekidno grdile i pretile mu da ga niko neće uzeti zato što je noću pravio buku u svom točku zbog koje niko nije mogao da spava.
Ova vešto vođena priča, simpatični junaci i neizvesna sudbina malog hrčka pružiće i roditeljima i deci mnogo uživanja prilikom čitanja slikovnice, ali i dobar povod za razgovor o tome kako reagujemo na one koji su drugačiji od nas i šta sve može da podrazumeva dolazak kućnog ljubimca u nečiji dom.
Autorka Patriša Anđelković napisala je nekoliko slikovnica za decu (Ničija kuca, Morska zvezda Zvezdana, Gospodin Ljutiša i pas Ljutko, Mila, Kraljica Nereda), a najčešće teme u njenim knjigama jesu upravo životinje i odnos prema njima.
Knjigu je ilustrovala Sonja Paunović, za koju autorka kaže da je uspela da upotpuni doživljaj knjige svojim šarmantnim i duhovitim ilustracijama.
S Patrišom Anđelković razgovarali smo o tome šta joj je poslužilo kao inspiracija za ovu knjigu i šta to kućni ljubimci unose u život jedne porodice, a posebno u detetov život.
O čemu ova slikovnica govori?
Pošto je reč o slikovnici, priča je vrlo jednostavna: hrčka koji je noću prilično bučan pronalazi čovek kojem ta buka ne smeta. Ako bismo pogledali malo dublje, šalje se poruka kako se isplati biti strpljiv – ako budete strpljivi kao hrčak Tihomir, sigurno ćete naći svoje mesto. I, naravno, ne postoji nijedan ljubimac koji odgovara svima.
Kako ste došli na ideju za ovu knjigu?
Oduvek volim životinje. Jedna od mojih prethodnih knjiga, pod nazivom Ničija kuca, govori o toj temi.
Što se tiče ideje za slikovnicu Pravi ljubimac za mene, u našoj porodici smo imali više hrčaka koji su nam bili dobri ljubimci, ali ponekad i izvor smetnje zato što su umeli da budu veoma bučni. Ponekad, kada su uveče bili previše aktivni, dešavalo se da moramo da ih premestimo negde gde bi se manje čuli.
Kako je tekao rad na knjizi? Šta je bio najveći izazov, a u čemu ste najviše uživali?
Svi misle da je lako napisati slikovnicu i ponekad to zaista jeste tako. Ipak, za autora rad na ovoj formi knjige često je izazovan i po tome sličan pisanju romana. Treba dobro izabrati temu, napraviti plan priče, biti spreman na to da priča mora da se menja i raditi na njoj sa urednicima.
Kao odrasli čitalac često pročitam i one pripovetke ili romane koji mi se od početka ne dopadnu i koji su najčešće i do samog kraja razočaravajući. Moje iskustvo govori da je kod dece to drugačije – čim im se priča ne svidi na početku, oni će ostaviti knjigu. Zbog toga priča mora biti takva da decu zainteresuje od samog početka.
Mnogo sam razmišljala o tome gde će glavni junak Tihomir završiti na kraju. Imala sam i nekoliko drugih ideja, ali smo se ipak odlučili za to da je najbolje da on svoj dom nađe u luna parku, gde se nalazi veliki bučni točak, kod čuvara, koji je, kao i on, budan cele noći.
Posebno mi je bilo interesantno to da izmišljam razgovore koje su životinje vodile u ovoj knjizi – otkako sam bila dete sve do sada, kada imam unuke, često se dešava da „razgovaram“ sa životinjama koje sretnem na ulici, tako da sam tu nalazila inspiraciju.
Junci vaših slikovnica uglavnom su kućni ljubimci i to ukazuje na poseban odnos koji imate prema ovoj temi. Šta, po vašem mišljenju, kućni ljubimci unose u život jedne porodice, a posebno u detetov život?
Kao dete sam uvek imala bar po jednu životinju. Bilo je tu kornjača, ribica, papagaja i među njima i jedan pas. Od svakog od njih sam ponešto naučila: pored ljubavi koju sam osećala prema njima, bilo je važno da naučim dosta i o njihovim navikama, potrebama, kao i da razvijem osećaj odgovornost za neko drugo biće.
Ne preporučujem roditeljima da deci nabave kućnog ljubimca samo da bi ih naučili tim vrednostima ako sama deca za to ne pokazuju interesovanje, ali, s druge strane, verujem da kućni ljubimac može mnogo doprineti životu jedne porodice. Ja sam svog psa smatrala prijateljem kome sam mogla sve da kažem i koji je sve razumeo i sigurno nisam jedina koja je imala takav odnos s kućnim ljubimcem.
Komentari 0