Foto: A-jay
Dečak od četiri i po godine je vrlo senzibilan, osetljiv, ali socijalno potpuno uklopiv i druželjubiv. Od treće godine kreću prvi naglašeniji strahovi od vukova, veštica i ostalih likova iz bajki, koje prestajemo da čitamo. Ali, time je okružen u vrtiću i suočen sa prepričavanjem među decom.
U međuvremenu, treba pomenuti gubitak člana šire porodice, odnosno deke, ali i prvo suočavanje sa smrću i prvim pitanjima na tu temu, sa sugestivnim odgovorom, tipa: «Jel’ da da mi nikada nećemo umreti? Vidiš kako su moji baka i deka stari, pa nisu umrli…».
Strahovi su se vremenom povećavali i proširivali na sve segmente, tako da smo sada u situaciji da dete ne sme samo da ostane u sobi ni preko dana. Osim toga, podiže noge sa stolice, plašeći se da ima nešto ispod nje. Svake noći prelazi u krevet roditelja, koji je samo 30 centimetara udaljen od njegovog kreveta i tada se vrlo često pokriva preko glave. Jasno ispoljava strah od mraka i ne želi da bude van kuće sa prvim sumrakom – ni u osvetljenoj ulici. Naravno, ne samo, već sa roditeljima… Strahovi osciliraju iz dana u dan, ali svakako napreduju I povećavaju se.
Sa detetom smo razgovarali o tome, tražili da jasno definiše da se plaši, ne objašnjavajući konkretno čega. Nismo ga silom gurali da to rešava, već pokazivali razumevanje, ali ga i ohrabrivali da pokuša da se tome suprotstavi. Beležili smo dane koje je prespavalo u svom krevetu i uslovljavali ih nagradom. To bi ponekad bilo uspešno, a ponekad bismo upali u raskorak između straha i želje za nagradom…
Moje pitanje je šta i koliko razgovarati na temu smrti sa tako malim detetom? Čini mi se da su ta pitanja preuranjena, ali su već tu. Šta sa njima? Kako mu pomoći da se izbori sa njemu tako velikom mukom zvanom strah?
Poštovana mama,
Dozvolite najpre da vam objasnim kontekst, a onda i da vas posavetujem oko konkretnog postupka, koji vam se možda neće dopasti.
Mala deca imaju svest o tome da su mala i nemoćna, a da je ovaj svet ogroman i pun opasnosti. Zbog toga su upućena na roditelje, kao na izvor sigurnosti i zaštite. Ona traže prisustvo roditelja, jer im to pomaže da ne osećaju strah.
Ukoliko dođe do odvajanja od roditelja, tada pokazuju strah, koji nazivamo separacioni. To je strah nemoćnog stvorenja koje je izgubljeno u velikom, nepoznatom i mračnom svetu. Ovaj strah ih tera da se ne odvajaju od roditelja, a kada su odvojena – da veoma glasno dozivaju roditelje u pomoć.
Kada ovako malo dete bude suočeno sa činjenicom da neki ljudi nestaju, odnosno umiru, to kod njega budi dva velika straha. Prvi je strah da će roditelji da umru, a ono da ostane samo, prepušteno na milost i nemilost tom velikom svetu. Drugi strah je da će i ono samo da umre. Drugim rečima, smrt čini da više ništa nije sigurno, da ni roditelji više nisu sigurni. Zbog toga ideja da bi roditelji mogli da umru, čini separacioni strah stalnim, čime ga pretvara u stanje stalne anksioznosti, kao što je to slučaj kod vašeg deteta.
Jaka bolest zahteva jaku medicinu, i zato vam je jedini lek da lažete. Da, dobo ste pročitali: da lažete.
Pošto to do sada niste radili, pretpostavljam da imate otpor prema tome da lažete sopstveno dete, ali mi se čini da nemate drugog izbora, odnosno da su sve druge tehnike nedovoljno moćne da pomognu vašem, već hronično preplašenom detetu. Kako da lažete? Da ga pogledate u oči i da mu obećate da ni vi ni vaš muž nikako nećete da umrete sve dok vaš sin jednog dana ne bude imao sina koji će da ima svog sina. Drugim rečima – tek jednom, u dalekoj, dalekoj budućnosti, kada i on bude deda. A onda dodajte da medicina napreduje, i da će, verovatno dok on krene u školu, biti pronađen lek protiv smrti.
Po prirodi stvari, deca veruju roditeljima, pa će i vaš sin da poveruje vama. To će da mu povrati sigurnost da ćete vi i vaš muž nastaviti da postojite.
Na vašem mestu, ne bih mu garantovao da baka i deka koji su stari – neće umreti, već bih se držao garancija samo za mamu i tatu. U jednoj sličnoj situaciji, roditelji su napravili pravu inscenaciju: tata je doneo malo sirupa iz «tajne laboratorije» u kojoj se pronalazi lek protiv smrti, koji je veoma skup, pa nije imao para za više (za bake i deke). Onda su kćerka, mama i tata popili po kašičicu ovog sirupa, koji im je garantovao besmrtnost. Rezultat je bio da se dete momentalno smirilo.
Verujem da će sličan rezultat biti i kod vas. Dakle, mi decu štitimo od trauma i stvari koje ne mogu da razumeju. Kada ne možemo da ih zaštitimo, tada im pomažemo da ove događaje shvate na pravi način.
U slučaju da je dete malo i nije u stanju da to shvati na pravi način, tada moramo da mu prilagodimo način – odnosno da ga, kao i naše bake i prabake, lažemo. Tek oko sedme godine, kod deteta se razvija apstraktno mišljenje, tako da ono postaje sposobno da razume koncept smrti. Do tada, ono to jednostavno nije u stanju.
Ako brinete da će vam dete zameriti što ste ga slagali, to neće da se desi. Naprotiv. Ono će da se smiri, a tek mnogo kasnije, kada bude bilo u stanju da shvati istinu, to će i da shvati. Upravo zbog vaše očigledne dobre namere, dete će da vam oprosti. Ali, tada će biti zrelije i verovatno će i da zaboravi na svoj strah. Odraslija deca se retko sećaju događaja koji su se desili do četvrte godine.
Pored opisanog problema, vaše dete ima i problem straha od mraka, odnosno od toga da će da ga odnesu natprirodna bića (takođe oblik separacionog straha). To je normalan razvojni strah, a detetu će biti mnogo lakše da se suoči sa njim ukoliko zna da mama i tata jesu sigurno tu, da neće da umru.
Sigurnost u mamu i tatu će mu pomoći da se oseti sigurnije, da prestane da se ponaša kao duplo mlađe dete (psihološka regresija zbog separacionog straha), i da počne polako da se odvaja od mame i tate.
S obzirom na vaš opis, ako predloženi metod ne uspe, ili ne želite da ga primenite, savetujem vam da se obratite stručnjaku za dečju psihijatriju, odnosno psihologiju.
Zoran Milivojević
Komentari 0