Koji je na svu sreću, bogat i šarenolik. Šarenolikim pridevima i psovkama, naročito. Tada uskličnici dobijaju zvučni ekvivalent vriske, kojoj na jačini doprinosi prateći ekspresijalis facijalis. Izgledaš ovako “!!!!!!!!!”.
Nema tog razvoda, koji je u jednom trenutku uspeo da izbegne maštovitost dobre prepirke. Nebitnog naslova i razrade, obično biva da jedan sluša, tone u hipnotisanju predmeta pred sobom, izbegavajući očni kontakt, ne bi li se spasio od laserske dezintegracije sa lica Zemlje. Drugi sikće, pišti, objašnjava, vređa, preti prstom. Dođe ti da se postidiš kao malo dete, dok ti se nervoza skuplja u vilici, u škrgut zube da izlomiš. Oči se pune kao metalna baštenska kofa. U nekom momentu prelivaju obode i na oči navlače mekanu vodenu maglicu i teku. Slano.
Realizam, u temi koja caruje ovom pričom, nije na ceni. Sve ono što se stvarnošću zove, trči i beži pred napadom onoga što neko od partnera misli da jeste. Svako ima svoje posmatranje i smatranje. Po nekom nepisanom pravilu, neko je uvek zbunjen. Nije mu jasno. A u tvojim očima se skuplja, kao da je opran veš na visokoj temperaturi. Dok se ne pretvori u makovo zrno.
Ja sam carovala u siktanju. To je bila moja disciplina. Nikad nije urodila lepim plodom i dobrim rezultatom. Ono što sam uspevala jeste da ga nagazim, toliko da mu promenim broj cipela. Njegova disciplina bila je obrnuta psihologija i meditacija sa postizanjem nirvane u mojim monolozima uz prilog vređanja. To kad baš zatreba. A trebalo mu je. Svako malo. Posle borbi, neodređenog intervala, usledio bi repertoar on je rekao ovo, ja sam ono, kako smeš tako, otkud ti pravo, ja ovako, ti onako i tako u nedogled. Na bis. Uslede dramatični pogledi bez treptanja, koji dovode indijske sapunjare i njihove honorarom nagrađene glumce, pred ukidanje. Pa lupanje vratima, da protest dobije na jačini. Jedan daje ostavku, konspirativno nestaje, a ti kao popišan.
Sledi za mene važan, čak trunku edukativan pasus teksta i života, gde sam doživela prosvetljenje, spasila se siktanja, ojačala samosvest i transformisala se u „ja“ kome život paše, odgovara i lepo teče. Događaj koji je prethodio svemu tome, bio je sasvim banalan. Hudini je u toku jedne, sasvim nenajavljene i slučajne, posete, izvršio verbalni atak na moju personu gde se izrečeno kosilo sa svim onim što ja, zapravo jesam. I meni je sunce granulo. Njegov povređeni Ego, nesposobnost i navodna želja da se situacija promeni, iako za istu nije imao nikakav materijalni dokaz, pretvorili su se u napad.
- Svaki napad je vapaj za pomoć.
- Svaki napad je nemoć.
- Napad je ne-prihvatanje sopstvene odgovornosti za problem koji je nastao.
- Nesrećni ljudi napadaju.
Samosvesni ljudi nikada neće vređati druge. Samosvesnim ljudima tačka fokusa kod drugih nisu njihove mane. Ostvareni ljudi znaju da su odgovorni za sebe i svoj život. Ne za druge i ne za ono kako nas drugi vide.
Ta akcija „Napad“ je jednim mojim „Hvala ti što si to podelio sa mnom“ bila završena u tren oka. Bio je zbunjen, a ja sam napokon shvatila odistinski, da sve to što govori nema apsolutno nikakve veze sa mnom. Jer, tamo negde u meni se naziralo pravo prihvatanje sebe, koje je nakon razvoda izgubilo GPS. Lava koja je tinjala u meni i pekla me zbog neuspeha braka , ugasila se i ponovo zapalila za bolje stvari. On meni više nije bio fokus. Vreme koje sam trošila na operativu razvoda, na aranžaman svađa i uvreda, samosažaljenje, osuđivanje njega, evakuisala sam na sebe. Vreme za sebe. Vreme utrošeno na mene i prihvatanje moje odgovornosti. Mnogo puta nisam bila ništa samosvesnija od njega i otvarala sam ventile koji su šiktali. I kako sam se osećala posle toga? Pregaženo, ofucano, sa bljutavim ukusom u ustima, umorna za sve.
- Da li mi je to potrebno? Ne.
- Da li to znači da volim i cenim sebe? Ne, to znači da učestvujem u nečemu pogubnom za sebe.
- Da li su ovo moji kriterijumi za sreću? Ne, ja ne želim da se moj život tako odvija.
„Hvala ti što si to podelio sa mnom, ali ja to ne puštam na sebe“ je jedan miran korak, koji kipti od razumevanja za samog sebe. Kad bi rečenice grlile, ova bi to radila. Jako. A to prija. Znala sam i gde se krila granica za dopuštanje napasničkih „pregovora“. Krila se u meni, jer sam se borila sa krivicom, grižom savesti, nezadovoljstvom i neprihvatanjem odgovornosti. „Šta ću ja sad?“ se ponavljalo u meni kao pesma, dok ne bi došlo do vrištećeg Maraja Keri finiša.
Kad sam razgaćila emocije, razumela ih i preuzela odgovornost za njih, shvatila sam da sam samo žena koja je voljna da radi na sebi. Shvatila sam da niko drugi ne može da me povredi ukoliko ja to ne dozvolim, jer su moje emocije i moje biće u mojoj kontroli. Prihvatila sam da ću ponekad biti u haosu, da ću se okliznuti i da mi se to neće dopadati, ali znam da uvek mogu da se oslonim na sebe.
Za sebe ste savršeni, vas ne definiše bivši partner. Ipak, dok se žvaće samoprihvatanje, dok se eliminiše krivica i ponovno rodi ljubav prema sebi, spakujte vreme u džep. Imate taman onoliko koliko vam treba. Sve je do nas, a naša glava je mnogo moćnija i spretnija nego što mislimo. Samo joj nepoznate obrasce ponašanja, treba predočiti za poznate. Ostalo je pesma. Eto tako.
Čitamo se i ovde
Komentari 0