Foto: Pixabay
Posturu možemo da posmatramo kada neko stoji ili sedi ili kada se kreće. Kada su deca u pitanju za njih je dugotrajno sedenje ili stajanje jako zamorno pa nisu u stanju da sve vreme održavaju pravilan položaj tela. Naročito je to problem kod dece mlađeg školskog uzrasta koja fizički nisu spremna da izdrže višečasovno sedenje u školskim klupama. Drugi razlog je neadekvatan školski nameštaj koji većini dece dodatno otežava sedenje u školi. U takvim uslovima praćenje nastave je veliki napor pa deca često menjaju položaje kako bi se zamoreni mišići odmorili i pri tom zauzimaju nepravilne položaje što vremenom prelazi u naviku a što na kraju rezultira pojavom deformiteta kičmenog stuba.
Ukoliko kod nekog deteta postoji i dodatni problem, ako ne vidi ili ne čuje dobro, mora da se i tome prilagodi što znači da će se još više zamarati pa će praćenje onoga što učitelj ili nastavnik govori za njega biti ogroman napor.
Kretanje kao što je hodanje ili trčanje takođe zahteva dobru posturu. Ukoliko je loša hod će biti neujednačen, dete će se više zamarati jer mišićni rad nije ekonomičan pa će možda već u samom dolasku do škle potrošiti puno energije koja mu je potrebna za učenje, čitanje, pisanje, rešavanje zadataka. Deca koja imaju snižen tonus mišića se brzo zamaraju i isključuju se, postaju nezainteresovana za školske aktivnosti.
Oni koji ne mogu da održavaju pravilan stav dok sede na času, često gube ravnotežu a to učiteljima deluje kao da je dete nemirno, nepažljivo, opominju ga i traže od njega da se smiri. Oni često ometaju drugu decu svojim kretanjem kao i normalno odvijanje časa.
Vremenom ova deca razviju naviku sedenja sa povijenim leđima, često na jednu stranu što dovodi do prekomernog istezanja leđnih mišića i slabljenja trbušnih koji se ne angažuju u povijenom položaju. Ako ovo potraje dve-tri godine dete će verovatno imati za posledicu kifotično ili skliotično loše držanje.
Mišići koji obezbeđuju dobro držanje u uspravnom položaju, sedećem i stojećem su oni koji moraju da savladaju silu zemljine teže koja vuče na dole. A oni se razvijaju kod deteta od njegovog samog rođenja. Ako želimo da dete sa osam, devet, deset godina ima dobru posturu onda moramo o tome da vodimo računa od njegovih najranijih dana.
Paralelno sa razvojem motorike, razvija se i sposobnost održavanja dobre ravnoteže. Kada dete počne da poseže za igračkama, da ih uzima, drži, prebacuje iz ruke u ruku, manipučiše njima to treba da radi u stabilnom položaju što će obezbediti mišići koji su za to zaduženi. Bebe koje nisu stabilne, prevrću se prerano, ne puze, ne ustaju samostalno već ih roditelji stavljaju na noge i vode ih za ruke, verovatno neće dobro razviti balans a samim tim kasnije će verovatno imati problem sa posturom. Bebe koje nisu puzale, ne menjaju često položaje ne razviju dobro rotaciju u trupu što je takođe preduslov za problem sa pravilnim držanjem tela. Zato je jako važno obezbediti prolazak kroz sve faze razvoja dok je dete malo i dok ne prohoda kako bi se sprečila pojava posledica koje su najočiglednije u lošem držanju ali i u svim drugim motoričkim sposobnostima.
Deca školskog uzrasta će kasnije imati poteškoće u koncentraciji, pažnji, pamćenju, svim akademskim veštinama koje su neophodne tokom školovanja. Bavljenje sportom i svim drugim fizičkim aktivnostima je svakako dobro i deca treba da ih imaju redovno ali u njima deca sa lošom posturom neće uživati jer za njih to predstavlja dodatan fizički napor za koji oni nisu spremni. Najbolja prevencija lošeg držanja je neometan motorni razvoj deteta u prvoj godini života. Dete sa dobro razvijenom motorikom će biti fizički aktivno, trčaće, skakaće, voziće trotinet. Sa lakoćom će naučiti da pliva, kliza, skija, vozi bicikl i rolere do pete godine i tako će spremno dočekati polazak u školu.
Komentari 0