Foto: Freepik
Mnoge mame skrušeno kažu: „Dok mi je dete u rukama sve je super, mirno je i veselo. Kako ga spustim u krevetac, počinje da plače, kao da ima ugrađen visinski radar. Možda je razmaženo?!“ Zaista, sa detetom je sve u redu, ono se tako ponaša jer njime upravlja priroda. Jednostavno, ne znaju sve mame da je prebivanje u rukama detetova fiziološka potreba, čije je zadovoljenje za njega važno isto kao i hrana ili san. To je neophodan uslov normalnog psihičkog, intelektualnog, emotivnog i fizičkog razvoja.
Ova potreba detetu je genetski zadata. Naši preci su nosili decu na rukama tokom nekoliko hiljada godina. Priroda je predvidela da ćete i vi tako postupati. Često se detetova želja da ga uzmu u ruke smatra znakom razmaženosti. Najčešća zabluda na tu temu izgleda ovako: „Ako se navikne na ruke, posle nećemo moći da ga odviknemo.“ A zapravo je suprotno: ako su mališana u ranom detinjstvu mnogo nosili na rukama, njegova potreba će biti zadovoljena i kasnije to neće tražiti. Mališanu će biti zanimljivije da osvaja svet oko sebe samostalno, nego da stalno bude u maminom krilu.
Miris i ritam srca
Da ih uzmu u ruke, upravo traže ona deca koju su malo nosili. Ona bukvalno pokušavaju da nadoknade ono što je propušteno. Odakle potiče ova potreba? Tokom poslednjih meseci trudnoće mališanovo telo je tesno sabijeno zidovima materice. Njemu je toplo i prijatno. Po rođenju beba dolazi u ogroman, nepoznat i hladan prostor. Ako se mama nalazi na metar udaljenosti, ona je za bebu nezamislivo daleko. Kompletno mališanovo biće žudi da ga majka uzme u ruke i da ga privije uz sebe. Njeni zagrljaji, kao i miris, otkucaji njenog srca i ritam disanja podsećaju ga na uživanje u stomaku i dete se umiri.
U životinjskom svetu mladunci mnogih sisara (na primer majmuna) „putuju“ na mami, čvrsto se držeći za njenu dlaku. I to je tako dok ne odrastu i ne nauče da se samostalno kreću. Poznati američki psihoterapeut i autor knjige „Kako odgajiti srećno dete“, Žan Ledlof, piše o „periodu nošenja“ u razvoju deteta koji postoji kod plemena koja su sačuvala vezu sa prirodom.
„Period nošenja“ traje od rođenja mališana do momenta dok ne počne da puzi. Sve to vreme njega nose na rukama, što predstavlja biološku normu i neophodno je detetu za njegov potpuni i kvalitetan razvoj.
U današnjem dobu, nije obavezno ceo dan držati mališana u rukama u bukvalnom smislu reči, možete ga staviti u specijalnu nosiljku za decu (može i u onu napravljenu od marame) i jednostavno ga nositi na sebi. Ruke vam ostaju slobodne, možete da se prošetate i čak da obavljate neke poslove, a za to vreme mališan uživa!
Nošenje dece je prihvaćeno praktično kod svih naroda. Na mnogim nacionalnim nošnjama je predviđen specijalni dodatak za nošenje deteta. Američki pedijatar Vilijam Serz smatra da je potpuno vreme nošenja deteta 18 meseci: devet meseci u maminom stomaku i devet meseci van njega. Tokom drugih devet meseci u nošenju deteta mogu da uzmu učešće i drugi rođaci.
Udobno za ženu
Mame koje su bebu ranije šetale u kolicima, a zatim je prebacile u „kengur“ ili povez, kažu da je druga varijanta udobnija. Majka ima osećaj komfora i zadovoljstva, jer i žena takođe ima fiziološku potrebu da nosi mališana na rukama (mada je ona nije uvek svesna), i ona je konačno zadovoljava. Posle toga mama nerado stavlja bebu u kolica.
Mama koja nosi dete na sebi oseća se mnogo lakše i pokretnije. Ona prestaje da bude „dodatak“ kolicima i postaje jednostavno žena sa detetom, koja može normalno da uđe u autobus (pokušajte to sa kolicima!), da ode u prodavnicu i da se popne stepenicama bez posebnih problema.
eca koju mame nose manje su hirovita, a usled toga i mama je bolje raspoložena i ima više snage. Majci je mnogo jednostavnije da mališana nosi na rukama dok je mali i relativno lak, nego da kasnije sluša njegov plač i beskrajne molbe da ga uzme na ruke.
Nošenje deteta je preventiva i način lečenja postporođajne depresije.
Stalni kontakt sa mališanom pomaže proizvodnju hormona materinstva, pomaže buđenje materinskog instinkta i razvoj materinske intuicije, zahvaljujući kojoj je žena u stanju da oseća potrebe svog mališana i da ih zadovoljava.
Ako ste se rano vratili na posao, onda će nošenje deteta u slobodno vreme (vreme kada niste na poslu i provodite ga u krugu porodice) ojačati vezu među vama.
Energičnija i slobodnija komunikacija sa detetom će mu dozvoliti da se oseća jačim, izdrljivijim, sposobnijim da se prilagodi svim uslovima i situacijama.
Izvor: Lisa
bravo za tekst! ja sam bebu rodila u malo starijem dobu i nekako mi je sve islo sasvim spontano oko nosenja bebe, uopste se nisam obazirala na razno razne price sta treba a sta ne da se radi, ali sam zaista primetila da je moja beba zadovoljna, nismo imali grceve, nemamo temperaturu , lako nam izbijaju zubici, spava celu noc od rodjenja ( nisam je budila da je hranim, sto mi je isto tako bilo van pameti) moja beba se cereka i kikoce i pravi vedre grimase od kako smo je doneli kuci , sa interesovanjem gleda okolo i sve sto ste nabrojali. A da ja imam potrebu da je nosim, i to je istina ziva. samo cu dodati da je lakse nositi bebu u marami dok je sasvim mala i dok obe imamo potrebu da osecamo jedna drugu. Posle u kolica ide sama, u razgledanje sveta oko sebe. samo mogu da kazem, uzivajte u to malo nosenja, zato ste i rodile decu, da ih negujete i volite i pruzite sigurnost. nemojte da se bojite da uzivate u tome , ma sta okolina ima da kaze. sve brzo prodje, cim prohoda vec je na putu da napusti kucu i ode u beli svet.