Mameće godine – bijući bitku sa decom ili godinama?

Još su mi samo tetovaže fale da slika očajne keve u nedoživljenim tridesetim – bude potpuna, kao slika žene koja je svoj slobodan um zamenila sa nekim drugim, u budućoj prošlosti. Informacija koja mi je došla do leve strane mozga, odgovorne za logiku, da sam postala svakodnevna – mučila me je danima,  u stvari kad malo bolje razmislim – mesecima.

Morala sam da preduzmem neke korake. Prvo sam lupila glavom o zid jer nisam spavala po životnim normama, evo već pune dve i po godine, a onda sam lupila rukom o sto i rekla sebi: Ja želim više! O, da! Ja želim i da čitam jednu knjigu nedeljno i da imam lepe nokte i da idem u pozorište za odrasle, i da nemam bore i i da imam društveni život i da sam zategnuta i da budem. Samo da budem. Jer, nisam. Nisam svoja od kako sam upala u zamku da ti dete bude naj: da nauči da pliva sa 3, a da čita sa 4, da se hrani organski, da zna sve znakove automobila i zastave država, da bude Montesori vaspitan, jer je to ok, da bude dobar sportista, ponedeljkom, sredom i petkom od 17h i da zna engleski, utorkom i četvrtkom od 15h. Ja nisam – jer nisam opuštena. Jer ne uživam u momentu. 

Kad ti misli 24/7 okupiraju prvo jedinac, kome dodajemo bebca sa ekcemom i alergijama, a onda i skup ta dva bića – shvataš da ti više nisi ti, i da ti ni tetovaže ne mogu više pomoći da se osećaš mlado. Znam da to doživljavaju sve mame, mislim na one prave Majke, koje ne prihvataju žrtvu u odnosu mama – dete, već rade na posvećenosti, ali kako sačuvati bistar um, fizičku spremnost, duhovitost?

Ako prestanem da se oduševljavam predstavama i raznim programima za decu i prihvatim salsu i tango, onda dobijam sebe, ali dobijam i godine? Dakle, dečiji svet podmađuje, a šta sa odgovornostima, ko će organizovati obaveze? Ono što me s vremena na vreme razmrda jeste neki adrenalinski poduhvat, ali susret sa realnošću u osnovi je dečiji svet u kojem ti moraš da si Vendi u Nedođiji, u najdivnijoj zemlji neodrastanja.
A kad sklonim dasku za peglanje iz dnevne sobe i odjednom shvatim da mi je soba porasla,  onda i ja mogu da postanem bezbrižna u tom svetu. Sve je sređeno, svi jeli, sve po kući oprano i ispeglano i tipi topi sređeno, a onda više nema snage. Ali, nema predaje ako ne želiš da te svakodnevica zarobi. I tada ulažem supermenski napor da vratim sebe razigranu i zapravo srećnu u osnovi i krećem u pravljenje malog carstva punog najdražih osmeha.
Ostati mlad jedino opstaje u toj igri, kada se kreveljimo, izmišljamo, maštamo, kada se glupiramo, skačemo i plezimo, prdimo i kobajagi vređamo. I onda ovaj mali kaže tati “ ti si devojčica“ kako bi mu uzvratio na njegovo čikanje, a nama beskrajno smešno i ne pokušavamo da sakrijemo široki osmeh i dijamantski pogled usmeren u drugog člana plemena. A onda ja zaboravim na godine. I ništa drugo nije važno. Jer Jesam. Tu Jesam. Samo uživanje u momentu!