Osetljivo telo izloženo je grubom kontaktu sa čvrstim predmetima, drže ga grube ruke odraslog koji zaboravlja na njegovu osetljivost. Njegova osetljivu kožu brišu grubom tkaninom.
Porodica se jedva usuđuje da ga dodirne, jer je tako krhko, a rođaci i majka ga gledaju sa strahom, pa ga prepuštaju stručnim rukama da bi bili mirni. Niko ne oseća potrebu da nad njim bdi i brani to malo telo koje do tada nije znalo za dodir.
Ljudi će pitati: „Pa šta onda da radimo? Neko mora da dodiruje bebu.”
To je tačno, ali te stručne ruke koje ga sada drže nikada nisu učile kako se drži tako krhko stvorenje. Te su ruke grube, sposobne samo da drže bebu tako da je bezbedna i da ne padne. Ljudi misle da je posle rođenja dovoljno da beba bude živa. Nikada nisu učili kako da pristupe ovom osetljivom biću. Doktor ga grubo podiže i dok novorođenče očajno plače, svi se zadovoljno smeše, jer to je njegov glas. Ono jeca na svom jeziku jer mu je to potrebno, da bi ispralo oči i ojačalo pluća.
Novorođenče su nekad odmah oblačili. Kada je jednom bilo povijeno grubom odećom, ono kao da je bilo u gipsu, a njegovi udovi, koji su od početka bili skupljeni, istezani su i fiksirani na grub način. Evolucija oblačenja novorođenčadi tekla je od čvrstih povoja do meke, lake, sve komotnije odeće.
Za bebu je, međutim, najbolje da je bez odeće i da se utopli toplotom okoline, a ne odećom. Beba nema u sebi dovoljno toplote da se suoči sa spoljnom temperaturom jer je do tada živela u toplini ljudskog tela. Odeća samo zadržava toplotu tela i sprečava njen gubitak. Ali ako je soba ugrejana, odeća postaje prepreka između toplote vazduha i detetovog tela. I kod životinja primećujemo da čak i kada su mladunci prekriveni krznom ili perjem, majka ih pokriva svojim telom da ih utopli.
Ne želimo da se dugo bavimo ovom raspravom. Sigurno bi mi Amerikanci, da mogu, ispričali o brizi za novorođenčad u njihovoj zemlji, a Nemci i Englezi bi me sa čuđenjem pitali da li sam čula za razvoj koji je u njihovoj zemlji ostvaren u ovoj grani medicine i nege. Napredak jeste ostvaren, kako sam se uverila iz ličnog iskustva u različitim zemaljama, ali svejedno se mora reći da nigde nema dovoljno svesti o tome šta je stvarno potrebno novorođenčetu.
Ako se napredak zasniva na uviđanju onoga što ranije nije uočeno i na uvođenju onoga što je ranije smatrano nepotrebnim ili čak nemogućim, mora se reći da je mnogo urađeno ali i da je ostalo još mnogo toga da se uradi.
Htela bih da dotaknem još jedno pitanje: koliko god da volimo bebu, od trenutka njenog rođenja mi se instinktivno od nje branimo. To nije samo odbrambeni instinkt, već žurimo da zaštitimo svoju svojinu, koliko god da je bezvredna, od bebe. Na primer, da bismo zaštitili njen mali dušek od propadanja, stavljamo nepromočivu navlaku između dušeka i bebinog tela. Onda beba snosi posledice spavanja na ovakvoj podlozi.
Komentari 0