Molim vas, ne pomažite mojoj deci

Flickr: Zeldman

Dragi roditelji iz parka:

molim vas ne podižite moje ćerke na vrh penjalice, naročito nakon što sam im upravo rekla da im neću pomagati u tome i ohrabrila ih da pokušaju same.

Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.

Nisu ovde kako bi bile na poslednjoj prečki, već da nauče da se penju. Ako to ne uspeju same, preživeće razočarenje. Štaviše, imaće cilj i podsticaj da taj cilj dostignu.

U međuvremenu, neka koriste stepenice. Želim da im dosade sopstvena ograničenja i da pokušaju da ih prevaziđu sopstvenim trudom, bez moje pomoći.

Moj posao nije – a sigurno nije ni vaš – da sprečite moju decu da se osete frustriranost, strah ili neprijatnost. Kad bih to radila, oduzela bih im priliku da nauče da ta osećanja nisu smak sveta, već da mogu biti prevaziđena ili iskorišćena u njihovu korist.

Ako se zaglave, nije moj posao da ih odmah spašavam. Tako bih im otela priliku da nauče kako da se smire, procene situaciju i pokušaju da se iskobeljaju same.

Nije moj posao da ih čuvam od padanja. Na taj način bih im onemogućila da nauče da je padanje moguće ali da je vredno rizika, i da mogu posle ponovo da ustanu.

Ne želim da moje ćerke nauče da ne mogu prevazići prepreke bez pomoći. Ne želim da nauče kako se velike stvari mogu postići bez napora. Ne želim da nauče da imaju pravo na nagradu i zasluge bez truda.

Jer – a ovo vaš može iznenaditi – ništa od toga nije istina. A ako im i za trenutak dozvolim da pomisle da jeste, nisam uspela kao majka.

Želim da moje ćerke upoznaju ushićenje usled prevazilaženja straha, i ostvarenja uspeha kroz napor.

Želim da veruju u sopstvene mogućnosti i budu samouverene i odlučne u svojim naporima.

Želim da prihvate svoja ograničenja dok ne otkriju da ih mogu prevazići sopstvenom snagom.

Želim da budu sposobne da donose sopstvene odluke, razvijaju sopstvene veštine, preuzimaju sopstvene rizike i izaze na kraj sa sopstvenim osećanjima.

I želim da se se na penjalicu penju bez ičije pomoći, koliko god dobronamerna ona bila.

Zato što mogu. Znam to. A ako im dam malo prilike, i one će to uskoro znati.

Tako da ću vam biti zahvalna ako se povučete i pustite me da ovde radim svoj posao, koji se uglavnom sastoji od odolevanja istim onim nagonima kojima vi udovoljavate, ujedanja za jezik svaki put kad želim da viknem “PAZITE” i svesne, teške odluke da se povučem usmesto da pritrčim.

Kako budu rasle, prečke će samo postajati sve više, strašnije i teže za popeti. Ne znam za vas, ali ja bih radije da im pomognem da veštine steknu sada, kad greška znači samo čvorugu ili odrano koleno koje može izlečiti poljubac, kada se i najviše brdo može osvojiti uz bodrenje pesmicama, i dok im onih pet metara između nas i dalje deluje kao velika udaljenost.

Piše: Kejt Basvord Bejker

Izvor: Almeda Patch/ Detinjarije